На 10. августа почело се одашиљањем првих транспората “политичких сумњиваца” у интернацију, у Арад. У Броду су им се дале раније дрвене колеричне бараке, у којима се морало чекати, да се искупи известан број људи, како би се формирао већи контигенат. Надзор и власт над тим баракама и интернирцима имао је неки кафеџија са шуцкорима, чију је суровост донекле могао ублажити само новац. Он је једног дана послао једног сељака из зворничког котара, да донесе воде са Саве, па га је онда убио са изговором, да му је хтео побећи. У тим нездравим, тесним баракама људи су, без игде ичег, проводили по 2-5 дана, немајући ни где ни на што да легну, ни чим да се покрију. 15. августа кренуо је први транспорт за Арад, и то, као онај далматински, далеким, заобилазним путем преко Новске и Нашица. У новинама су се тих дана могле читати овакве вести: “17. август. У недељу по подне доведена су овамо 274 политичка заробљеника (“politische Gefangene”) из Дубровника, Шибеника, Сплита и Задра, те су интернирани у граду.” (Аграмер Тагблатт, бр. 192). Или: “Прекјуче у 81/2 сати у вече стигли су на овдашњу државну станицу српски заробљеници. Међу њима и неколико комитаџија. Преведени су све два по два уз ескорту у гарнизонски затвор… С тим транспортом приспели су у Загреб на интернацију и неки сумњивци из Босне” (ибид., бр. 214). На станицама су их, према том, показивали као заробљенике, као ухваћене комитаџије и др., на што их је градила и злостављала не само публика, него и чиновници чак и у вршењу службе. То им се, на пример, десило у Нашицама, где се необично грубо понео један натпоручник заповедник станице и у Араду, у који су стигли 17. августа, у 7 сати у вече. Ту се на многе транспорте бацало камење и циглама, док је псовање и пљување публике била редовна појава.
У Араду су им најпре дали неке војничке просторије за пребивалиште, али тако, да су у собе, где је пре било 20-25 војника, трпали сада по 70 до 80 људи. У Лондоновом оделењу било је преко дана и ноћи на површини од 1140 м2 ништа мање од 791 човека. Првом транспорту, у ком је било 360 особа, дало се 100 рђавих и слабо напуњених сламњача (једна за тројицу!) и 120 ћебета. Други уопште нису добили ни то, него су спавали на самој реткој слами, чак и тамо, где је под био циментиран. Кад су транспорти учестали и број интернираних достигао 5500, даване су им најгоре и најрђавије просторије, буквално речено прави казамати. Људе су смештали у смрдљиве и мемљиве, никад од сунца огрејане тунеле, где су често спавали на влажној земљи уђубретеној слами.
Казамати су се ти састојали из два реда подземних галерија, отворених према ходницима, који их спајају и од галерија, које су преграђене према ходницима. Први део галерија добива светлост кроз високо постављене тврђавске прозоре, а ходници посредно кроз галерије; у другом делу није било светлости ниоткуд, с тога су те зазидане галерије с пуним правом зване тунелима. Све су те просторије биле претрпане, чак и ходници, који су били непопођени и чија је земља била стално мокра од влаге и мемле. Стиснути ти људи су се грчили без ваздуха и простора и трпели су све, почевши од несносне врућине и сваковрсног испаравања до физичких болова најтеже врсте. Морало се, због тескобе, спавати на обе стране тунела, а како је тај био тесан, то се нико није могао испружити, а да не смета оном, што је лежао према њему. Нечистоћа је у таком простору и збијености била ужасна, тако да су инсекти просто гамизали на све стране и доприносили и свој део, да се не ублаже патње заточеника. Осим тога, јер су били затворени и по ноћи потпуно препуштени сами себи, људи су у том истом простору морали вршити и своју нужду и тако и тим појачавати ужас тога ваздуха. У тужби, коју су интернирци поднели Земаљској Влади у Сарајеву, вели се поводом тога: “Ми слободни грађани, којима је зајамчена била лична слобода установом, нашли смо се као преко ноћ лишени свију људских права, понижени више него животиње, у праху, мемли и мраку, који није био намијењен да даје скровиште људима, него акрепима и змијама.”
Кад се знало, да су просторије тако страшне и нељудске, била је прва дужност власти, да се бар побрину за ред и чистоћу. Људи, међутим, не само да нису добили никаквих умиваоника, леђена и бокала, него нису добијали чак ни довољно воде. У оделењима наредника Рознера и разводника Недељкова морало се за њу нарочито плаћати. Како су људи били ненадно затворени и послати од кућа без спреме, нису имали, наравно, ни новог рубља, ни уопште друге преобуке, чак ни довољно новца у први мах, да је набаве, и с тога није чудо, да се код људи развише посебне кожне болести и сила инсеката. Услови су били просто створени, да се непрепорно морала појавити каква зараза.
Људи су с по четка добивали само по једанпут на дан јести. Каква је била храна може се просудити кад се зна, да је “месо” у месници лопатом гртато и тако дељено све до доласка прве истражне комисије. “Месо” се састојало из глава, црева, џигерица, гркљана, неочишћених репова, и доста пута из метиљавог овчјег меса. Изгладнели, људи су често купили храну са сметлишта, јер су оброци били апсолутно недовољни, да им надокнаде трошење организма. Свега је једном премеравано месо, које је било прописано за храну и по службеном исказу са суда “нашао се мањак од 165 килогр. према правој тежини; протокол који је о томе саставио један официр, подерао је и уништио Хегедиш, командант логора.” (Народно Јединство, бр. 163, 1919). И при таквој храни и стану они су још морали радити најтеже послове, премда то институција таоца и интернираца никако не уветује. Морали су тако, примера ради, вући песак из Мароша, шест километара далеко, да наспу улице, и то без одмора и на највеће празнике, тако и на сам Божић. У месецу јануару била су 64 од интернираних запослена 45 дана у једној приватној фабрици, без икакве наднице, а какво је поступање било с њима види се најбоље потом, што су у кратко умрла четворица од њих, и ако су за тај посао били одабрани најздравији људи у пуној снази. Последице свега тога осетиле су се наскоро у најстраховитијој мери.
