Појавише се убрзо најпре срдобоља, па црвени ветар, а онда тифус стомачни и пегави, туимелитис тернбилис, како су га звали сами заточеници. Људи почеше умирати најпре на дан по два три, а после у масама, док једног дана број не стиже на 48! Често су, у помрачини, по читаве ноћи лежали мртви и болесни и живи и здрави заједно. Грозничави су се често, кад би дрхтали, увлачили у сламу, где су ослабели и заборављени и неопажени умирали, те би их тек трећи-четврти дан наилазили по задаху. Мртваце би онда на гомиле трпали у кола и вукли у гробље. У таквим приликама, у тунелима где није било ни помисли о каквом оделивању болесних од здравих, болест се ширила нагло и страховито и жртве су биле невероватно велике. Алкохол се трошио прекомерно, јер га је продавао наредник Рознер и њима знатно ћарио. А бедници су пили, да се забораве и да се бар за час “ослободе” неподношљиве стварности. Кад се најзад отворила као нека болница, у којој су били заједно и мушки и женске, морало се најпре поскидати људе, да се очисте, али како они нису имали друге преобуке, лежали би обично увијени у ћебета потпуно голи. Храна се није побољшавала ништа и остала је иста, као и за здраве. Кад су се људи, после много патње и помора, потужили на све то, дошла је једна комисија, да прегледа тврђаву. Тада је управа, пред тај долазак, дала људима рубља и покривача (знак, да их је било у магазину!), али им га је опет одузела, чим је комисија отишла. И у тој болници (“линета”) било је људи, који су лежали на самим сламњачама, један поред другог, по читаве месеце без уредовног лекара и неговатеља. Тек, кад су се разболела од тифуса два интернирана лекара, др. Јово Малић и др. Јово Бокоњић, упућени су тамо војнички лечници. Лечници ти, један штабни, други пуковски, дали су о здравственом стању међу интернирцима веран и поражавајући извештај, и тражили су “да се час прије поправе исхрана и станови тих биједних људи. Један од тих извјештаја био је упућен војноме министарству, а други војној команди у Темишвару. Хегедиш је ријешио оба та извјешћа тиме што је на њих ставио биљешку “акта”, те их оставио у свој сто, где су доцније нађена.” (Народно Јединство, бр. 163, 1919.).
Пијетета према мртвима није било никако. Њих би голе трпали у сандуке, а ако је који био превелик, онда би га силом, увијајући поједине органе, сабијали у лес. Премда је било 86 интернираних свештеника није им се никако дозвољавало, да опоју мртваца. Сви су сахрањивани у општи гроб, који би им копали другови из патње. Управа није дозвољавала преглед умрлих, па се због тога могло догодити, да се за преко 500 особа, које су биле доведене у Арад, не зна сад тачно рећи, где су, кад и да ли су умрле. Сандуке су куповали интернирци из својих средстава, а како је једно време било врло много смртних случајева, добивали би их често без носилица, па су с тога морали носити лесове на раменима, што сигурно није доприносило умањивању заразе. Догађало се чак понекад, да су на рђавом и клизавом путу из несолидно, на брзу руку прављеног сандука, испадали мртваци на земљу. Кад би се људи с гробља враћали кући, нису добивали ништа, да се дезинфицирају. Карактеристично је, да неким интернирцима (проти Душану Кецмановићу и Т. Бајалици) нису дозволили, да пред полазак походе гробове својих рођака и пријатеља и да тамо одрже обичајни помен. Кад је у децембру 1914. умро Лука Џабић, свештеник из Винске (кот. Прњавор), отишао је његов син Душан, такођер свештеник, тврђавном команданту Хегедишу, да га замоли за дозволу, да оца сахрани у гробљу у Араду и да за то у вароши купи пристојан лес и остало, што је потребно за сахрану. Хегедиш је дочекао младог свештеника са ужасним грдњама и рекао му за мртвог оца: “Можда и у том старом лежи какав шуфт!”
Тешко болесном туберкулозном Ристи Радуловићу, уреднику народа, који је 18. фебруара 1915. доведен у Арад из тузланског затвора, није се уопште никако, ни под којим уветима, дозволило, да буде пренесен у болницу, чак ни онда, кад се јасно видело, да су му дани избројани. Умро је ту после непун месец дана, 15. марта. Свештеника Луку Хаџића из Турјака (кот. Бос. Градишка) пренели су у шпитаљ истом у потпуној агонији. Једном старцу из Купинова скинули су у болници окове тек онда, кад се видело да је мртав. А било је случајева, да су тешко болесни људи у болници тучени.
Тек концем новембра 1914., кад је зараза већ у велике харала, дозволило се, да људи могу за свој новац набавити кревете и рубенину, али и то не непосредно у граду, него преко кључара и њихових ортака, који су за то добивали провизије. Тад су кључари, уз добру наплату, почели да изнајмљују и војничке кревете и све друго, што је коме требало. Настало је просто лицитирање. Интернирцима је, на пример, било допуштено, да могу само код кључарских жена куповати животне намирнице. Тврди се, да је при том имала свог удела и жена команданта тврђаве, потпуковника Хегедиша. Ради тога се није ни могло ни смело тужити на цене, које су биле врло високе. Кад су се, ради све већег ширења болести, морале отварати нове болничке бараке, ишло је и то једино посредством новца, односно посредством кључара. Управа се сама није бринула низашто. У болницама су интернирци за свој новац морали набављати лекарије (а и то се дозволило с тешком муком), исто као и гориво преко зиме. Тако је разводник Лондон, који је имао читаво једно оделење, зарадио капитал од 30.000 круна. Боље не беше ни у оделењима Рознеровом и Недељкова. Доста је рећи, да су они, за сваки комад рубља, који је из њихова оделења ишао на прање, – а при том сами нису имали никаква посла – узимали по четири хелера провизије за надзор. Тако се и може тумачити, како су од 17. августа 1910. до 25. новембра 1916. интернирци, поред тајних пошиљака и оног што су понели собом, по званичним књигама потрошили у ондашње доба 929.835 круна.
