Према вишој наредби, да се с њима поступа као са обичним заробљеницима, поступало се још и горе. Интернирци су сматрани као прости зликовци и кажњеници. Кључари су их затварали, као у казниони, на подне и по ноћи, док то ради болести, на интервенцију лекара, није било забрањено. При шетњи и сваком излажењу пратили су их војници с набијеним бајонетима, који су врло често и при најмањем поводу пуштали кундаке да место њих говоре. Погрда је било свакодневно и најразличитије врсте. С почетка су сви интернирци били гоњени на тешке послове, а тек је касније успело некима, да се помоћу новца тога ослободе, док у фебруару 1915. за сасвим тешке послове не изабраше посебне људе. Кад би иначе људи излазећи из тунела неиспавани, клонули, подбухли и костоболни јављали да су болесни, били су редовно тучени са напоменом да симулирају, само да не морају радити. Такво поступање било је потпуно по интенцијама команданта Хегедиша, који је јавно довикивао војницима: “Не говорите много, него одмах прободите ниткове!” Он је сам долазио увек на прегледање у пратњи војника с набијеним бајонетима и стално их грдио називима као “разбојници”, “ниткови”, “краљоубице” итд. Димитрија Зеца из Мостара оштро је казнио само зато, што је био набавио Pester Lloyd и N. F. Presse. Један дан је, ради отпора неког интернирца из Кленка, дао оковати у клешта сваког десетог интернирца из тог места, па како није имао доста окова, ишло је то сукцесивно без разлике доба и сталежа. Једном је кроз сва одељења прошао један натпоручник са напуњеним пиштољем у руци. Пред њим су ишла два, а иза њега један војник са пуним пушкама и натакнутим бодовима. Неким је интернирцима надносио пиштољ над чело, те их питао: шта су, одакле и зашто интернирани. Све их је узгред називао “издајицама”, “разбојницима” и другим епитетима. Кључар Волф у Лондоновом оделењу тукао је сабљом Тому Иловца тако немилосрдно, да је сву изломио ода њ, а онда узео штап и слепо ударао њим по сваком, ко се год у тај мах затекао у оделењу. А било је при том много болесника, који су лежали немоћни и који му нису могли избећи. У истом оделењу ударио је каплар Швајсер Васу Божовића тако сабљом преко главе, да му је расекао ухо и делове око њега. Водник Недељков изубијао је тешко болесног Тодора Будалића толико, да је сиромах умро још истог дана Исто је тако изударао једну трудну жену, која је те ноћи побацила и после десет дана умрла. Мучена од кључара Милована и до очајања доведена Даница Пајића скочила је у бунар и ту се удушила. У оделењу Недељковом били су Васо Џелатовић, Димшо Јовићевић, Радован Стијачић, Јово Лукета и Вукан Савић овако свезани: руке на леђа, глава савијена међу колена, коноп пребачен преко рамена, па онда свезан за ноге тако, да су људи били потпуно уквржени. Овако везане вукли би кључари за мошње и мучили толико док не изгуби свест. Слично је била мучена чак и једна женска, Стоја Касавица. Један од тих бедника умро је при тим мукама и остао у кврзи свезан тако, да је укочени леш једва могао бити положен у сандук.
У октобру 1914 издана је наредба, да сви интернирци, не изузимљући ни свештеника, морају војнички вежбати. Створила су се тако јефтина весела позоришта за радозналу арадску публику, пред којом су се мађарски војници хтели истицати нарочитом бруталношћу. Гавро Гаврић пао је тако као жртва беснила једног одвише ревног војног инструктора.
Жене су имале исто тако да трпе врло много. Према наредби морали су војници и кључари пратити на купање не само све мушке, него и све женске, где су сироте морале да примају све примедбе, увреде, понижења и још горе ствари. Јелену Марковића из Шапца силовао је заповедник женског оделења тако сурово, да је након тога убрзо умрла.
Тужити се није с почетка помагало. Кад је 1. фебруара 1915. дошао темишварски зборни заповедник у Арад, да прегледа тврђаву, хтели су бивши посланици босанског сабора прото Душан Кецмановић и Павле Кујунџић, да му предају један меморандум о читавом понашању, али их он одби не хтевши чути ни речи. Хтели су га упозорити и на то, да су тек уочи његова доласка интернирци добили неколико покривача, да њима покрију и сакрију бедне кревете и сламњаче и да су тек тад добили по комад сапуна и неколико малих лечена. Тек на интервенцију арадског посланика у мађарском парламенту, Румуна Стефана Чиче, који је ишао у Беч, Пешту и Сарајево, поче да се води истрага о читавом поступку и да се понешто поправља стање интернираца. 20. марта 1915. дошао је из Сарајева мајор Весели, да види све то, а 27. је примио од заточеника меморандум, где су они изложили своје патње и начин, како да им се помогне. Иза тога, 20. јула, почеше да се отпуштају кућама, али то је ишло тако споро, да је до краја године била послата само 1031 особа.
Последице претрпљених патња беху ужасне. Ристо Павловић, трговац из Брчке, и Шпиро Старовић, свештеник из Гацка, полудише у интернацији. Трговац Кондић из Градишке, Јово Јеремић из Фоче и бајонетима избодени Мирко Поповић из Сребренице имали су још управ толико снаге, да стигну до куће и ту да умру. Тешко измореним људима није се дозволило, да се за свој новац врате у вагонима трећег разреда, него су морали дуги и напорни пут пређу у отвореним вагонима за робу и стоку. С тога слаби и испрозебали умреше одмах по повратку Марко Поповић, парох из Подграца и Јеврем Станковић, свештеник из Чечаве.
Војно судски пуковник Јосиф Чајка, који је после водио истрагу о свим неделима у Араду, вели у свом службеном извештају. “Када сам посјетио логор изведено је преда ме 30-40 мале дјечице: то је био остатак од више но 400 дјеце, која су тамо била здрава доведена и онда биједно изгинула. Па и овај остатак, како ми рече љекар, који ме је пратио, показивао је махом на челу знаке скоре смрти, туберкулезу, која се зачела усљед лоше хране. Видио сам око 15 младих дјечака између 10 и 20 година којима су били ампутирани удови, који бјеху промрзли; неких су фалиле обје ноге све до бедара, другима до кољена, а некима подлактица или цијела рука. Ови ми младићи казиваху, да су сви дошли здрави у логор и да су им удови промрзли на каменом поду у шталама”. (Народно Јединство, бр. 163, 1919.).
