Како је мајор Весели пустио кући само један део интернираца, остао је други и даље изложен разним тегобама. Многе од њих присилише, да раде по фабрикама и пустама угарских магната, а добивали су за то осим стана и рђаве хране само по 50 хелера наднице на дан.
Нарочитих је тешкоћа било и с дописивањем. Кад су људи стигли у Арад хтели су обавестити своје породице где су и како им је. Давали су с тога кључарима, уз таксу за телеграме, по 1-5 круна само да телеграме предају и да буду сигурни за вести. Неколико дана иза тога нашли су све телеграме у нужнику, а редов Пап је признавао сам, да је све, што му је предано, бацао у Марош, док су новац делили војници међу се. С почетка се смело писати само на картама са фотографијама личним и оним арадских оделења. По наредби кључара, који су добијали провизије од тврђавног лиферанта и фотографа Коха, морали су се сви имућнији људи сликати и писати само на дописницама са сликом. Мало иза тога наречено је, да све те карте сместа конфискују и униште, што се одмах и учинило, наравно на штету заточеника. Писати се могло и из Арада и у Арад само немачки и мађарски, што је опет било добро дошло кључарима, да ћапе и ту ударајући таксу на свако написано писмо. Осим тога, многе су пошиљке и из немарности и из пакости задржаване по неколико недеља, па су многи људи, нарочито трговци и они, којима се радило о хитним привредним стварима, имали поред моралне и врло осетну материјалну штету. Тек 9 априла 1915. дозволило се, да се дописивање може обављати и српски.
После доласка комисије стање се интернираца нешто поправило. Од 1. фебруара почели су добијати и вечеру, а 3. марта примили су први свежи хлеб место дотадањем бајатог, буђавог и често уопште неподношљивог. Дотад су се и кључари и подофицири обилато хранили од оне квоте, која је била одређена за интернирце, бирајући, наравно, за себе најбоље и најукусније и одређујући да им се дневно деле по три оброка. Од тада је и то нешто попустило.
1. октобра 1915. почеше да се узимају заточеници у војску. У Араду их је асентирано око 1900, које су одмах, не давши им ни мали замољени допуст, да оду кућама и тамо уреде своје породичне одношаје, поразделили у 28 разних, понајвише немачких и мађарских, пуковнија. Међу тим уноваченима налазио се и Михајло Павић из Мислова (кот. Рогатица), кога су заједно са женом и петоро деце експатријирали и онда заточили. За време интернације умре му четверо деце, а жена му, дубоко потресена, учини самоубиство. Премда експатриран он је ипак узет у војску и послат на фронту, док му је онда осмогодишња кћи Смиљка по том закону као туђа поданица одведена у Шопроњек и тамо држана читаво време бивши лишена могућности за ма чију милост.
Арад је био једна велика жива костурница. Због свих тих несавесности и злочиначких намера управе, због нездравих увета за живот и због потпуне пренебрегнутости, наши су људи тамо умирали у масама. За првих пет и по месеци интернације, односно до 30. јануара 1915. умрло је у њему ништа мање него 1195 особа, а до 25. марта исте године повисио се тај број на 1772. Како су тада учестала затварања у Араду ради велике велеиздајничке парнице и почеле с тим у вези преметачине, престали су људи даље водити списак помрлих, али се ипак може знати, да је њихов број изишао на 2200. Јер од 5500 интернираца послата је из Арада кући 1031 особа, 1900 је узето у војску, а 430 (44 жене и 37 деце међу њима) преведено је 27. новембра 1915. из Арада у Нежидер. Остатак је остао у арадском гробљу за увек. Аустријски војнички аташе у Хагу, ђенералштабни потпуковник Ишковски, демантујући познати говори дра А. Тресића Павичића у аустријском парламенту и у наводима о Араду, казао је, да је умрло само 709 особа, што апсолутно не одговара истини. У исто време, по упутама које је примио, он је и тај помор кушао да објасни овако: “Овај још увек високи број треба приписати тој околности, да су у тој тврђави с почетка владале доиста рђаве хигијенске прилике и да је осим тога известан број особа већ био болестан при доласку у ту тврђаву.” Ми смо имали прилике видети, да су се те “доиста рђаве хигијенске прилике” дале делимично поправити чистоћом, добром храном и слободнијим кретањем и да је све то било пропуштено из пусте опачине претпостављених и несавесности оних, којима би била дужност, да врше надзор у тим стварима. Кад се видело да има болесних људи међу доведенима, зашто се према њима нису имали посебни обзири и зашто им одмах није дата могућност лечења? Зашто им се уопште нису набавили лекови? Зар су само “доиста рђаве хигијенске прилике” криве, да се о 5500 невино прогоњених људи није бринуо апсолутно нико од грађанских власти, које су те прогоне узеле на своју савест и што су толики животи, без могућности заштите, пуштени судбини црне реке?
Наше наводе потврђује и процес, који се водио против Хегедиша. Temesvarer Zeitung донела је о том извештај, који ми преносимо по Хрватској Ријечи, бр. 89, 1917. “Потпуковник Едуард Хегедиш био је заповједник у Араду, па је уједно био шеф логора за интерниране Србе из Угарске и Босне, који су у почетку рата тамо доведени. Интернирани били су стрпани у узане просторије и добивали су недовољну опскрбу, јер су четири подофицира, који су водили надзор, водили злочиначке послове и помагали својим женама, да за добар новац обилно опскрбљују богате интерниране, док су напротив са сиромашнима врло немилосрдно поступали. У логору се појавила епидемија, а они, који су имали надзор, поступали су с болесницима врло лакоумно. Потпуковнику Хегедишу су потпуно биле познате ове прилике, но кад год се који од интернираних потужио, добио је одговор, да ће га потпуковник дати стријељати. У логору су били не само људи, него жене и дјеца, која су особито трпјела ради оваквог поступка.” На расправи пред дивизијским судом, која је трајала више недеља у Темишвару, дознало се, да је Хегедиш “поднио војном министарству пријаву, у којој је оптужио предсједника војног суда Чајку и аудитора Сахтера са разних злоупотреба.” И за све што је учинио, “ради увреде части, злоупотребе уредовне власти и ради пријетње”, он је осуђен само на годину дана тамнице и на деградацију, док су наше људе у исто доба вешали на све стране ради злочинстава далеко мањих, невинијих и хуманијих. То је требала да буде задовољштина за толике наше гробове у Араду” Али и то није било изведено. Хегедиш је предао неку жалбу на осуду, па је одмах, по телеграфском наређењу највишег војног суда, био пуштен из затвора. “О самој жалби највиши војни суд у Бечу све до политичког преврата у октобру 1918. није ништа ријешио, очевидно због тога, што је предсједник највишег војног суда генерал Белмон био Хегедишев шура.” (Народно Јединство, бр. 163,1919.)
