Кад је аустријска војска, заједно с Немцима и Бугарима, продрла у јесен 1915. године у Србију, а српска војска морала пред њима нагло да се повлачи, остало је у земљи врло много бегунаца из Босне, који су се за бојева у 1914. години склонили у Србију и сад не могли да се спасу. Исто је тако после било и у Црној Гори. Највећи део тих породица био је током 1914.-1915. експатриран и имање им заплењено, чим су аустријске власти сазнале за њих, одмах их почеше тражити, прогонити и слати у Босну, где су имали бити, премда експатрирани, посебно суђени. Скупљане породице слате су понајвише у Плевље, где им је било одређено сабиралиште, а одатле су онда отпремани у велики добојски логор.
Пут од Плеваља до босанске границе био је страшно напоран. Цесте су биле оштећене и местимице једва пролазне, пут дуг, а сви затвореници, понајвише жене и деца, изморени ратним невољама, бежањем и многим претрпљеним мукама. Војницима од пратње беше наређено, да не смеју имати никаквих посебних обзира према њима и нипошто дозволити, да кога нестане. С тога су они, кад би ко обнемогао и застао на путу, убијали дотичног, да процес буде најлакше упрошћен. Са Увца се, онда, требало ићи железницом, али како је и ту пруга била оштећена, возило се без прекида истом од Устипраче. Сви, жене, старци, деца, превожени су у отвореним вагонима, при чем су много патили од глади, жеђи и зиме и посебно од стида, да жене, пред људима, врше нужду у истом вагону. Први транспорт, око 600 особа, највише жена и деце и нешто србијанских војника, стигао је у Добој 27. децембра 1915.
У Добоју су били смештени у дрвене бараке, које су пре служиле као коњске болнице и биле заражене од коњских болести, нарочито од сакагије, и никад недезинфициране, нити уопште чишћене. Ђубрета је било на товаре. Непопођене и без пећи бараке су имале да у то доба године приме изморене и ослабеле људе, којима нису дали ни кревета, ни покривача, нити ишта уопште, чим би могли да одоле зими. Кад су транспорти учестали смештено је у поједине бараке 800-1000 људи, који су тамо спавали у јаслима и по ђубрету, чак и без сламе. Ту у баракама, из којих се нипошто нису смели удаљавати, морали су људи вршити и нужду, да окужени ваздух учине још несноснијим. Тек после дугог времена направљене су им неколике латрине у близини барака. Оне су биле под ведрим небом и сироте жене морале су вршити нужду на очиглед других и бити изражене најгнуснијим примедбама мађарских војника, који су чували стражу. У баракама све је врвило од инсеката свих врста. Људи нису имали довољно воде ни за умивање, а камо ли за прање, и ако је Босна текла 10-15 метара испод барака. Просто им нису допуштали да дођу до воде. После, кад је наречено неко радикално чишћење, вршено је без икаквих обзира и без имало осећајности. Војници су скидали жене и девојке до коже, стригли им косу на глави и по телу, не зазирући при том ни од најбестиднијих чина око гениталија, тобоже да посао буде дефинитиван.
Из сарајевске војничке команде била је стигла резерватна наредба, да се с тим интернирцима мора поступати најстрожије. То се осетило најпре на храни. Првих шест недеља, у највећој јануарској и фебруарској студени, морали су ови јадници ићи из барака, (као да се у њима није дала импровизирати кухиња!) по три пута на дан, по киши, снегу и блату, по километар и по, до добојске железничке станице, да ту приме свој бедни оброк. Ићи су морали сви, чак и старци и нејака деца, без икаква изузетка. Храну је давао добојски гостионичар Штрајц, један бесавестан човек, који је себи ставио за програм, да на рачун живота ових бескућника стече што већи капитал. Власти му при том иђаху на руку у сваком погледу. Одрасли су имали да добивају сваки дан по комис и по, али је често пролазило без хлеба и по недељу и више дана. Деца су добивала знатно мање. За ма какву ситницу интернирци су били кажњавани тиме, да им се одузимао хлеб, што је ишло само у прилог надзорнику нареднику, који је тај заплењени хлеб продавао војницима у својој кантини и имао пуно разлога, да те казне буду што чешће и што многобројније. За јело људи нису добили ни дрвених ни лимених чанчића, него су морали узимати чорбу у прљаве кутије од конзерви. И то какву чорбу! Кад је лекар, др. Гебер, видео ту чорбу и дао просути три кутије, да им види садржај, казао је, да он у таквој води не би дао ни да се перу његове чизме! Да ту ужасну храну чим било поправе, јер је глад била страховита, – догађало се чак, да је мајка била мртва, а дете још увек кушало да је разбуди иштући у плачу хлеба! – продавали су људи, нарочито интернирци из Србије, све што су код себе имали, а понајвише своје злато, које су им за багателу одузимали. Особито се истицао “три том управитељ кухиње Хофбауер, пензионисани железнички чиновник из Добоја, који је знао много тога добити и бесплатно од невештих, намучених и испрепаданих људи и жена. Трговину са златним новцем водили су с нарочитом страшћу и официри, који су имали посла са логором. Интернирцима је одузето, без икакве оштете, и све, што су са собом имали од бакра (16.000 кила). Отимане су им, исто тако, и српске банке; сам натпоручник Артур Лансер одузео је србијанским женама и деци 20.000 динара у банкама. Наравно, да се онда тим није могло много помоћи ни код прехране, бар за највећи део патника не. Треба уз то знати, да је од прописане месне квоте за интернирце заустављао себи сваки дан натпоручник Лансер четири, а спомињани Хофбауер по два кила меса. Осим тога, премда су имали своју војничку храну, суделовали су подофицири и војници из канцеларије на храни интернираца, природно сви на њеном бољем делу. На рачун интернираца храњене су чак и свиње (20-30 комада) заповедника логора!
