Један натпоручник и заставник од команде логора често су пута, по дану и по ноћи, одводили себи у стан девојке и невесте и мучили их и били тамо врло брутално, кад не би хтеле да им се подају. То се догодило, међу другима, и Стани и Василији Цвијетића из околине Гласинца. Један лечник, Мађар, који је имао по заповеди дра Хоучока да води надзор над купањем интернираца (иза појаве болести, у доба “рефорама”!), употребљавао је често ту прилику, да силује коју женску. Тако је, међу другима, обешчастио и једно недорасло дете, Љубицу Копривицу из Гацка, девојчицу од непуних 12-14 година.
Кроз добојски логор прошло је од 27. децембра 1915. до 5. јула 1917. године 16.673 мушких и 16.996 женских особа и деце из Босне и Херцеговине; 9172 србијанска и 2950 Црногорских војника, грађана, жена и деце. Свега дакле 45.791 особа. Одатле су, деломично већ у фебруару 1916., почели слати неке у друге концентрационе таборе, неке кућама, а многе у тамнице. Србе из Босне и Херцеговине слали су обично у Шопроњек у Мађарску. У самом Добоју вођене су многе истраге против њих, највише од жандара, који су се, по свом обичају, врло често служили окивањем, “привезивањем” о гране и немилосрдним ударцима. Карактеристичан је поступак и при одашиљању транспората. Кад је која партија имала да оде, удешавало се обично тако, да је по ноћи стизала наредба, да се састави конскрипција. Кад би та била готова, често око поноћи, изгонили би све људе, старо и младо, велико и мало, на поље из барака, у студену ноћ, где би онда, пошто би по 2-3 сата чекали официре, почињали са прозивањем, претраживањем и разлучивањем. Сам транспорт никад није отишао из Добоја пре 6-8 сати у вече. Сироти људи морали су тако, без икакве стварне потребе, чекати по читав дан и ноћ на студени, да само господа из канцеларије немају ни час журнијег посла. То се није изменило чак ни онда, кад се видело, да при сваком транспорту буду по 1-3 особе мртве. А што је било још тужније, обично би тад растављали дену од родитеља, с намером, разуме се; па би луду, беспомоћну децу слали у Мађарску, мајке остављали у Добоју (или обратно), а очеве водили или у војску или у затвор. Задњи транспорт из Добоја отишао је 4. фебруара 1917. године.
Сасвим је природно, да је у таквим приликама морталитет морао бити у логору ужасан. Болнице су биле врло примитивне и малене тако, да велик део болесника није у њима уопште могао добити места. Умирало се најпре појединачно, па после све више и више, по 10,15, 20 на дан, док једног дана, 5. априла 1916., нису умрле 92 особе. Мртваце су сахрањивали с почетка у појединачним мртвачким ковчезима, после у великим заједничким сандуцима, а најпосле, кад је број бивао све већи, трпали су их у гомилама на отворена кола и возили их онда тако, на ужас грађана, кроз читаву варош. Према наводима у протоколу пријављених умрлих, које је свештеник опојао (али није сигурно, да су ту наведени сви случајеви), умрла је у Добру у тим баракама од 27. ХII 1915. до 1. V 1917. године 2901 особа. Само једног месеца, од 2. IV до 1. V. 1916. умрло је 643.
Људима је било забрањено, да се ма коме туже на свој положај. За тај се, у осталим, није нико ни бринуо, чак не ни они, који су тобоже долазили, да прегледају логор. Тек, кад је епидемија тифуса узела страховите размере и смрт проговорила и одвише гласно, настале су неке мале промене на боље и учестало је са одашиљањем интернираца кућама или на друга места. А колико се и после много пазило на здравље и животе њихове види се из овог факта: 4. фебруара 1917. отишло је у Шопроњек 14 деце, 10 жена и 5 људи. И ако је међу њима било и деце са једва четири године, ипак су сви, у то доба године; послати из Добоја у отвореном вагону, као да баш за њих није било нигде другог места.
