Требињски тврђавни заповедник генерал Браун напунио је одмах иза објаве рата све требињске затворе најбољим људима из града и околице, па је, на своју руку, ради застрашивања, дао вешати таоце на очиглед свему свету. После је склопио један страховит суд, који је изрицао смртне осуде као обичне дневне заповеди. Пред српском црквом и школом, да буде поступак довољно карактерисан за друге конфесије, беше подигнуто шест вешала. Из затвора би изводили с ока, без нарочитог избора, по два-три човека па би их онда у поворци вукли кроз читав град до вешала. Напред би ишли бубњари лупајући у бубњеве, да сврате пажњу, за њима прото Стеван Правица, иза њега жртве, а онда трубачи; све, наравно, у пратњи бајонета. Као крвнике узимали су понекад обичне Цигане, чак и живодера, који су невешти тако страшно вршили свој посао, да је једном приликом требало 25 минута, да један несретник издахне. Онда би их товарили на кратка кола за смеће тако, да су им ноге стално лангарале, па их потом вукли на гробље. Копали су их брзо и немарно и толико плитко, да је наскоро вода однела земљу и они били у најужаснијем стању изложени пред стоку и пролазнике. Котарски престојник Потучко, који се заузимао за невине људе и настојао да невољу ублажи на човекољубивији начин, био је одмах на захтев војних области премештен из Требиња.
Одмах сјутри дан по објави рата затворено је око четрдесет Срба Корјенића заједно са њиховим свештеником Видом Парежанином, па су у Ластви стрпани на двоја кола и послати у Требиње са јаком пратњом. Да задовоље простачком инстинкту корјенићких муслимана стрпана су у кола, заједно с таоцима, и два утовљена крмка. На уласку у Требиње, где су их предали све два по два, дочекала их је гомила светине, међу њима нарочито много официра и њихових жена и грдила их и пљувала и блатила најгнуснијим начином. У Требињу су били одмах затворени најпре у гарнизонски, па после у котарски затвор. Већ 28. јула почело се са вешањем. Тај дан платише главом Обрен Грубач, Марко Деретић и Трифко Шакотић. Сјутри дан обешен је младић Гајо Гудељ из Покрајчића, јер да је давао сигнале Црногорцима. Он је, међутим, чувао реквирирану стоку, па како је за сваки комад одговарао главом, брижно је пазио, да ли му је све на броју. По ноћи је обилазио стоку са свећом у руци и то му је донело смрт. Осудом војног суда обешена је 7. децембра 1914. Јањица Вукаловић из Улица и 12. априла 1915. Цвијета Пажин из Орашја. Од 40 Корјенића остао је на животу само попов син Радослав, спашен младим годинама и једна будала спашена лудошћу. Једна жена била је обешена на основу само овог случаја. Она је дошла да купује нешто у дућан једног муслимана и по обичају, који је с дозволом власти одржаван дуж читаве границе, хтела је да плати у црногорским перперима. Трговац јој није хтео да прими новце наглашавајући, да тој новац више не вреди. Она је на то одговорила: “Вала Богу, дако некад ваљадне” и пошла је на поље. Ради тих речи, које су имале да означују “велеиздајничку накану” она је изгубила живот. Никола Дабовић, Крсто и Шпиро Средановић обешени су ради тога, што је, после црногорског узмака, неко од њихових муслиманских комшија устврдио, да је у њиховим кућама, експлодирала муниција, за коју нико није знао, како је тамо могла доспети. Иначе, смртне су осуде објашњаване просто овако: “Данас биће објешен тај и тај зато, што су његови сусједи потпомагали нама непријатељску војску”. Што су се “у споразуму с непријатељем истом придружили те га подупрли” кажњени су смрћу: Јоко Вучковић, Ђурица, Лазар и Томо Чурић; Томица, Вуко, Лука, Крсто и Видо Ратковић, Никола и Милош Мијовић. На смрт су биле осуђене чак и четири жене: Милица, Ружа, Мара и Јована Чурић, па им је онда казна променута у робију од 15 година. Из истог разлога на смрт осуђени Петар и Митар Чурић “помиловани” су на 15 и 10 година тешке тамнице, а Стево Мијовић на 13 година.
У Зупцима напали су погранични “јетери” Васу Ђурића, ранили га и поробили отевши му сат и 300 круна готовине. Пошто су га лечили по болницама послаше га на опоравак – у Арад! Том су му приликом отерали и сву стоку испред куће, и то како изјавише сведоци пред судом, на изричну заповед капетана Шпицнера (Festungsgericht Trebinje, 374/15:10), где се дословно вели: Auf Befehl des Herrn Hptm. Spitzner haben wir dieses Vieh ohne jedwede Empfangsbestatigung, einfach abgetrieben.
Ахмед Чевро, подловац шесте ловачке чете, признао је сам на суду у Требињу 29. новембра 1915. (К 374/15:11), да је у селу Богојевићима, у требињском котару, на заповед капетана Радована Станкова убио и дао убити 17 сељака, “који су по свој прилици хтели побећи у Црну Гору и потерати своју стоку”. Записник, који је вођен немачки, изрично вели: “Im Dorfe Bogojević habe ich auf Befehl des Hptm. Stankov 17 Baueren welcheanscheinend nach Montenegro fluchten und ihr Vieh mitreiben wollten, teils ich selbst niedergemacht, teils durch meine Leute niedermachen lasse”. Сам Станков, на жалост Србин, објашњава то овако: “Зупци су тада скривали Црногорце и кад су наше трупе напредовале падоше из села Коњског и Богојевића хици на нас, тако, да су војници оправдано напали то место, запалили куће и људе побили”. Чевро о тим хицима из кућа не наводи ни речи. Хице не спомиње ни други сведок ловац Махмут Ћеринагић, који наводи да је том приликом убијено 18 људи и то на заповед капетана Станкова и Обрада Влаха, који су наредили “да се побију сви људи и запале све куће”.
На једној судској расправи у Требињу (К 71/14 4) вођеној 30. септембра 1914. изјавио је капетан Рудолф Шпицнер, да је војска на почетку рата у том котару добила упуте, “да одмах побије све домаће сељаке, ако их сретне с пушком у руци. Неоружане становнике треба затворити”.
У Коњском су тада, 14. августа 1914., побијени они људи: Милутин, Крсто, Обрен, Шћепан и Видо Ратковић; Вуко, Томо, Јокан, Марко, Васо, Лазо, Пајо, Јован, Анто и Обрен Ђурић и жена Анђа Ђурић од 86 година; Марко, Саво, Алекса и Јован Тица. Осакаћени су тај дан Васо М. Зурић и Никола Божов. У Жељеву су убијени Никола Ратковић од 65 година и три жене Стоја, Крстиња Перкова и Крстиња Ђурова Ратковић. Од тих је била Стоја старица са 80 година.
19. августа 1914. обешени су Јово и Никола Средановић из Вучије (кот. Требиње) на писмену заповед генерала Брауна упућену тврђавном суду у Требињу под бр. 361 ради тога, што се “доказало” “durch vier Augen und Ohrenzeigen”, да су се становници Вучије придружили Црногорцима и палили “властита суседства на корист Црногораца”. Оба та човека нису тад била у Вучијој, него у требињском затвору, где су одмах с почетка рата били доведени као таоци. Тако су 27. августа повешани из Коњског и Богојевић Села: Перо Зурић, Обрен Средановић, Вујош Вукаловић, Мато и Раде Вукаловић, Раде Вучковић и Видак Симовић, сви стога, што су становници њихових села, без њихова присуства, помагали Црногорцима, с њима пљачкали жандарску касарну и пошли с њима у Црну Гору. Из истих разлога обешени су били 23. августа из Вучије Дамјан Средановић, а из Арханђелова Ћетко, Никола и Видак Шегрт и Јакша Гобовић. 21. августа обешени су из Заграђа Дикан Рутешић, Никола и Јован Кујачић и Ђоко Бендераћ, јер да су Црногорци “били примљени и угошћени у кнежевој кући у Заграђу”. (K. u. k FEstungskommando in Trebinje, Nr. 378). Осим тога су обешени: Петар Радоман, Илија Ковачевић, Јован Тркља, Лука Грубач, Лука, Стеван и Гаврило Бегенешић, Тодор Милеуснић, Петар Ђајић, Раде Бурлица, Пајо и Раде Шакотић, Лука и Раде Бакоч, Спасоје Стијачић, Трифко Кујачић, Лазар Рутешић, Крсто Видак, Ђорђо, Тодор Стијачић, Петар Жигић, Илија Скорупан, Никола Бараћ, Исто Корелија, Ђуро Кујачић, Петар Гобовић, Јово Тојага, Гојко Деретић, Јован Стијачић, Сава Инић, Божо Лабуш. 21. новембра 1914. обешен је Благоје Лиздек, из Удрежња (кот. Невесиње), јер да је у крчми једној казао, како се пријавио болестан само за то, да не иде пуцати на браћу. Даље су обешени: Симо Бендараћ из Клобука, Ђоко Бабић из Клобука, Симо Грубач из Ораховца.
