У Автовцу су 1914. повешани ови људи: Панто Хаџић, Андрија и Новица Шкиљевић, Симо и Мрка Мастиловић, Видак Антељевић из Изгора; Мирко и Максим Дубљевић из Јабуке; Љубиша Супић, Јефто Суџум и Јово Грковић из Врбе; Никола Савић из Жањевице; Петар Окиљевић из Платице; Симо Шојић и Лазар Капетановић из Јесеника; Обрен Супић са Чемерна; Јанко Курдилија из Корита.
У октобру 1915. уваћена су у црногорској војсци на Космашу два српска пребега из Ораховца. Фејзо Салковић, злогласни вођа шуцкора, довео их је у Ластву, “и ту им сам изрекао смртну осуду и наредио своме друштву те су донели крампу и лопату, те присилио оба заробљеника да сами себи гробницу ископају… Кад су ископали јаму рекао је Фејзо своме брату Меху и Шаћиру Салковићу да их закољу. Одма су сви прискочили те увалили у јаму и Шаћир Салковић заклао је бајунетом Милована Видакова Деретића, а Мехо другога који се звао Петар” (изгледа да је то био Петар Мрдић), (Српска Зора, бр. 99, 1919.).
На Буни код Мостара убили су шуцкори неколико сељака и трговца Јову Комленовића из Мостара. Убио га је један шуцкор, који му је био конкурент.
Код манастира Житомишљића убио је неки човек, судском истрагом се установило, да то није учинио Србин једног шуцкора. Без питања сумња је пала на Србе. Одмах је склептано и повезано тридесетак сељака и међу њима и архимандрит манастирски, Христифор Михајловић, и уз тучњаву поведено у мостарски гарнизонски затвор. Један је финанс хватао архимандрита за браду и пакосно га питао: “Христофоре, ђе ти је сад краљ Петар?” Други су га, у исто време, псовали и ударали. У мостарском гарнизону сељаци су, потпуно недужни, били тучени на најсуровији начин. “Профоз, злогласни Шолијер, увукао се међу сељаке, па својим тешким, гвозденим корбачом удара где кога стигне, гура их, раздваја. Архимандрита назива старим лоповом и прети му. Затим се поодмакне у страну, као да би да одабере кога ће напасти, па се затрчи и удари га ногом”. Тако описује ствар један веран очевидац. А после осам дана, кад је проведена истрага и утврђено, да ти људи нису ништа криви, пуштени су кући без обзира на све оно, што се с њима догодило.
Не знам откуда је дошла у француске новине ова врло прецизована вест, коју наводи Н. Стојановић у својој књизи Bosnie-Herzegovine[2], Geneve 1917., стр. 82-3, и која треба да се нарочито забележи. Студент социјологије на лозанском универзитету Јован Живановић, родом из Брчког, отишао је у српске добровољце и у једној бици био рањен и заробљен. Њега су жива спалили у Сребреници.
Спаљивања је код Аустријанаца било и иначе. Убијеног Јоку Ћеранића из гатачког котара бацили су на ватру. Два брата, Томо и Илија Јоковић, са мајком, били су исто тако спаљени. Луди Петар Ковачевић, младић, био је у Котарима жив спаљен после ужасних мучења (сл. д., стр. 83).
Жандари и шуцкори затворише у октобру 1914. на Булозима Аћима Паприцу са женом и децом у кућу и ту их запалише. То исто учинише и са Симом Ковачевићем и његовом породицом, “само један син његов кроз ватру искочи, али и њега ухвате и жива га у земљу закопају”. Уз то се наводе и ова нечовештва: Илији Маринковићу, старцу од 80 година, одсекли живом руке до лаката, “жени му протерали језик кроз вилице, а снаху му и њено троје деце онде поклаше”. За стогодишњег старца Стјерана Лазаревића се казује, да су га убили и дали крмцима, “који су га више дана јели”. Ђорђа Митровића кнеза са још 16 људи и жена “убише и разнеше на бајонетима”. (Српска Зора, бр. 37,1919.).
Стојановић износи и ове случајеве. У гатачком котару убијена је жена Максима Перовића заједно са дететом и мајка Јевте Марковића. Ђурђа Поповића била је обешена у Автовцу и три дана остала на вешалима. Масакриран је старац Периша Глоговац и његова жена. У Фатници су обешени Стјеран Шаренац, Илија Бољанић, Никола Попара и неки Чубрило. Ђорђо Гаћина с Меке Груде био је стрељан. (стр. 83.).
За понашање аустријске војске најстраховитију оптужбу дижу ова два случаја. У Фочи, кад су Црногорци почели да наваљују, извеле су војничке власти таоце и друге Србе и поставили их у своје прве редове. Исто су то учинили и на Пашином Брду према Србијанцима, где су чак довели и жене и пуцали иза њих, при чему их је много страдало и било рањено. У Брежанима још и сад има женских инвалида из те борбе.
Аустријске власти, које су све ове страхоте делом потакле и организовале, а делом за њих знале и трпеле их, кушале су на све начине, да их или прећуте и на тај начин избришу или да их с њима својственим цинизмом омаловаже и обране. Министар спољашњих послова и дугогодишњи заједнички министар финансија и за Босну и Херцеговину, барон Буријан, одржао је 6. децембра 1917. свој експозе у одбору аустријских делегација и казао за све те суровости ово: “Кривци су морали бити кажњени, а заведени са успехом одузети од агитаторских утицаја, којима су били подлегали. Не треба улепшавати, да је при том у појединим случајевима долазило до опорих мера, али то не сме да зачуђава с обзиром на огорчење, које је силно избило ради издајничког деловања извесних елемената и ради опипљиве опасности, у коју су ти исти гурнули земљу”. Под утисцима оптужаба говора дра А. Тресића-Павичића страна је штампа донела неколико оштрих осуда аустријског режима у Босни, нашто је аустријски војни аташе у Амстердаму, подпуковник Ишковски, по наредби своје владе пожурио са исправком. Он наводи, да је од почетка рата било осуђено у Босни и Херцеговини 210 особа ради сметања јавног мира и рада против оружане државне снаге, а 250 ради велеиздаје и ухођења. “Број никако није висок с обзиром на то, да је велик део становништва у Источној Босни свим средствима настојао, да нанесе штете аустроугарским четама и с обзиром на то, да су се многи људи придружили непријатељу”. Не наводећи ове убијене без осуде признаје сам 460 “редовних” смртних осуда. У Челебићу “није немогуће”, да су војници убили неколико људи, које су ухватили на издаји”. А “измишљена” је, веле, вест, да је у сарајевском затвору било преко 1000 особа и да су многе од њих биле обешене. Најзад, влада констатује “да су се на почетку рата међу становништвом догодила многа убиства али из верских разлога и да власти то нису могле запречити у удаљеним и готово непроходним пределима”. (Bosnische Post, бр. 23,1918.)
