На почетку рата добиле су војне команде ову наредбу “Брза правда, нужна ратна обрана! Са овим треба упозорити команде којих се тиче, да је ствар официра за судску службу, да поступају најстрожије у ратним процесима и код преког суда у споразуму са надлежним командантом, али да се извршење ратног обранбеног права при непријатељском држању месних становника, које се често чини хитно нужним, одузима из делокруга официра за судску службу, јер их ставља пред немогућност утицања, и у том правцу могу трупе поступати без интервенције ког суца на основу права нужне ратне обране према војничкој командантској моћи”. Оваква конструкција ратног права из нужде значи неограничену слободну вољу за поједине команданте и потпуну неодговорност за почињене злочине, једном речи, просто препуштање становништва на милост и немилост солдатески. Наредба је ишла од старијих команданата млађима, а шта је значила и с колико је бруталности вршена, видеће се најбоље из ових примера
Прве примене тог ратног права виделе су се при тражењу оружја. Свака је готово српска кућа била под тим изговором прекопана, док су појединци били изложени најгорим шиканама, нарочито онда, ако би се нашао какав, ма колико стар и безвредан” непријављен” комад оружја, као јатагани, старинске пушке, сефердари и остало. Многи су ради тога били затворени и посебно кажњени. Жандарски наредник Перић убио је приликом такве претраге Николу Чађу из Горњег Јеловца, из дубичког котара, до ког рат није никад ни близу допро. У Благају (кот. Купрес) жандари су са шуцкорима тражећи оружје скидали с људи одело и обућу, те их везане гањали по снегу и студени. На кога би се посумњало да има оружја, “тај га је морао предати и ако га није имао, јер је био присиљен мукама, које је подносио у леду и снегу а осим тога и тучњавом коју су вршили у шумама све дотле, док им жртва није обећала, да ће пушку купити па где било. Ови су паћеници морали уистину куповати оружје по скупи новац давајући при томе коња или вола католицима или муслиманима, од којих уопће није захтевано оружје. Кад би показао оружје, па макар било и купљено, морао је за њега одлежати затвор најмање три месеца па до године дана”. (Срп. Зора, бр. 93., 1919.). Многи су то животом платили као Симо Милишић, Симо и Стево Пјевачи.
У Рудом опколили су војници, Мађари, и шуцкори кућу учитеља Манојла Илића, у којој је била сва породица с децом, полили јој врата и под ходника петролејом и онда је запалили. На писак деце дотрчале су комшије муслимани и, после оштре препирке с војницима и њиховим пратиоцима, додали су затвореним лестве и тако их спасли од очите смрти. У истом месту натерали су војници становнике места Сирче, да сами себи ископају гробове, па да легну у њих. Заглављивало је старо и младо, чак и жене с нејаком децом на рукама. А нису их стрељали све одједном, него по реду, при чему су живи морали закопчавати своје сапатнике, да војницима уштеде и тај напор.
На Палама је, после одласка Црногораца, заостало становништво било готово уништено. Од “шуцкора беху у Корану побијени без суда и истраге ови људи: свештеник Ристо Чечар, Крсто Павић, Стјеран Симић, Перо Каравдија, Перо Пантић, Ристо Ћосић; на Палама: Јово Клачар, Ристо Чукило, Лазо Јурук, Перо Кузмук, Миле Кузмук са два сина и стари Ђорђо Клачар, коме је било више од сто година. Задња петорица избодени су бајонетама. У Корану су, даље стрељане: Милка Чукило, Љубица Терзић, Милка Каравдија, Мара Симатовић и Ђука Бјелореп. Спасоје Шибоња обешен је на станици на Палама.
У злогласној Прачи убила су два шуцкора одједном седам људи, и то: Милана Фуртулу, Јована Јокића, Крсту Васиља, Милоша и Перу Глуховића и жену Стану Пузић, наравно све од обести и с тога, што им нису имали да плате откупа. Миле Нинковић, Јово Глуховић, Спасоје Вуковић и Крсто Јокић с Романије спасли су главе само тако, што су обадвојици платили по сто круна. При свим тим убиствима суделовао је заповедник на Палима Хасим Мушо Муса, док је жандармеријски наредник Мартин Јелинић све то гледао и пуштао. У осталом, занимљиво је, да је он 1917. год. имао иметак од каквих 100.000 К., док је још 1913. за женидбу морао да диже зајам од 300 круна.
Антун Фарчић, учитељ из Веле Луке с отока Корчуле, саопштио нам је овај случај од веродостојна сведока: У Прачу је једног дана доведено пет кљастих, стараца, који више не могоше да иду. Ту су их све пет стрељали. Једног старца, који се беше сакрио у сено, запиташе војници: “Гдје су ти синови?” Он одговори: “У царској војсци”. Тад га упиташе, где је српска војска, а он рече, да не зна. На то му свезаше руке железном жицом тако, да му се жица усекла у месо. Старац је јаукао, а војници га злостављаху ударцима, док га један не убоде бајонетом у грло. После њих стрељане су и две жене, пошто су једној силом отргли децу од ње. А све се то догодило по наредби надпоручника Хајдера. Павао Гугић из Блата, исто с Корчуле и војник, допуњује то причање описом, како су мађарски војници ужасно мучили старце, “са кундакама, са комадима дрвећа, с камењем, с ногама и чиме год су могли. Старци су падали онесвијешћени на земљу”. Један војник пуцао је на њ и ранио га најпре у мокраћни мехур. Не осећајући ваљда бола старац поче тражити рукама, где је тане ударило. На то војник опали по други пут и рани га у десно раме. Старац се стресе, али оста на ногама, на опште чуђење светине, која је посматрала читав призор. Разљућен војник приђе му тад ближе, напери пушку на чело и опали у часу, кад је старац кликнуо на освету.
