У Братунцу су код српске цркве мађарски војници стрељали Стојана, Раду, Милка и Симеона Илића, Станоја Митровића, Неђу Милошевића, све из Загона, и Милоша Карића из Јеловца. Од те седморице био је Раде Илић рањен тешко, а Стојан само лако, па чим су војници отишли, узме Стојан Раду на леђа, те га преко бара, њива и кроза шуму, преко једно седам километара, донесе кући.
У Кику су пострељали ове људе без икаквих ближих навода и разлога: Малешка Зечевића из Ратковића; Јефта Продановића из Јелаха, Димитрија Николића из Ранче, Милоша Лазаревића из Сребренице (ухваћен, кад је ишао својој пецари ракије), Јаку Карића из Јеловца, Божу Илића и Ристу Ракића из Подчауша, Николу Радића из Борића, Драгу Бјелкина и Антонија Лазића из Реповца; сина Живана Тодоровића из Бузнице, Никола Веселиновић је обешен на Рада-Водама.
У Фочи је 14. августа 1914. стрељано и повешано 126 особа; међу њима Глигорије Јоловић из Мирића, старац са преко осамдесет година, Васиљ Продановић и Обрад Радоњић из Руде Главице беху испод двадесет година, а Тривун Арсенић из Сјеченишта (Подграб, Веленица) и Крсто Калајџић из Фалића (Зарајт) чак испод осамнаест. Тројица су се из групе осуђених спасла бегом, а један од стрељаних измакао је тешко рањен. Кад су ухваћени послани су у сарајевски дивизијски суд с уверењем, да ће се тамо за њих наћи још страшнија казна. У Сарајеву су, међутим, сва четворица била ослобођена, јер није било ни довољно сумње, да се подигне оптужница.
Симо Зрнић, наредник 12. компаније трећег батаљона друге б. х. регименте, који је са својом четом кренуо првих дана из Власеница према источној граници, казује, да су их официри, нарочито капетан Ружичић, директно навађали на злочинства говорећи им, да су босански Срби браћа србијанских, да су непријатељи монархије и да и њих, као и оне преко, треба уништити, ако човек хоће да буде сигуран. Треба их уништити потпуно, не поштедити ни жене, ни деце, ни блага, јер ће, остане ли ма што од њих, остати отровно семе. Војници су и радили тако. Он је својим очима гледао, како се пале читави стогови сена и жита, наилазио је на стаје, у којима су биле печене лешине коња и стоке нарочито затворене, видео је чак, где мађарски војници на бајонете набадају малу децу. Из једне куће, која је била потпаљена, бежали су један старац и једна жена, која је била сва у пламену, али их војници на излазу дочекаше пушкама и убише обадвоје. То све било је онда тако мало зазорно, да један допис из Босне у “Хрватској”, бр. 892., завршавао чак оваквим речима и прошао и војничку цензуру Босне и ону у Хрватској: “Код нас је у Сарајеву све у реду, а храбре наше чете чисте сада наш погранични териториј од ове погане српске и црногорске гамади, која се могла са својим комитаџијама увући у Босну само зато, јер ју воде и подпомажу наши по својој лојалности развикани и прослављени домаћи “Срби”. Тај се коров сада млати и треба га посве умлатити”. Достаје знати, да је само један мађарски батаљон при поласку из Сарајева на границу понео собом хиљаду метара конопа. Отуд и онај други извештај пријатеља “Хрватске”, који с поносом јавља: “Куда идемо носимо смрт и затор”. (Хрватска, бр. 862.).
Салик Зејниловић, вођа једне шуцкорске патроле, дао је убити Јанка Петровића код Булога (кот. Сарајево), јер су му три официра, која су се туда провезла у аутомобилу, то наредила, пошто им се Петровић само учинио сумњив као шпијун. Суд је решио Зејниловића. сваке кривње, са мотивацијом достојном да се забележи за особеност босанског суда тога времена, “да је био у блудњи, кад је упуте официра схватио као наредбу да устрели Јанка Петровића”. (Осуда од 4. маја 1916.).
Мустафа Вучић убио је Ђорђа Лонцу, Спасоја и Перу Обрадовића и ранио Василију Лонцо, па их опљачкао. Алија Хаџовић, исто тако, убио је и опљачкао Павла Делића. И Вучић и Хаџовић били су шуцкори и вршили та злочинства у служби, и то у самој сарајевској околини.
Шуцкори Велија Карахмет, Мехмед и Ферхат Алагићи и Алија Драгуљ, дошли су у октобру 1914. једне ноћи Триши Гладанцу у Зовик (кот. Рогатица) и ранивши и изударавши његову жену Петру дознадоше од ње где се Триша сакрио и убише га. Онда скидоше убијеном сат и ципеле, а жени повезачу и замакоше у ноћ. Исти Велија Карахмет убио је у Гојкуши старца Малишу Делића и мртву му откинуо једно уво. Алија Крагуљ и Алија Добрача убили су старца од 75 година, Милана Вукојчића, у Сочицама. На суду су се бранили тим, да су то учинили по наредби свог официра, који им је рекао да му похватају и доведу сву мушку чељад породице Вукојчића. Старац да је, с пушком у руци, покушао да бежи и да је убијен на бегу. Официр их је, веле, ради тога и похвалио.
Расто Пустослемшек, познати словеначки публициста, наводи овај случај. У Милићима (кот. Власенице) обешени су ови људи: Максим Васиљевић, Јован Обрадовић, Милорад Милинковић, Перо Жугић Нешић, сви из Дервенте; Гајо, Павле и Петар Мађеровић, Симеон Петровић из Васила; Васо Милић из Милића. Стрељани су Марко Ковачевић из Дервенте, Перо Гркић, Миладин и Ђоко Мишић, сви из Милића. Сви су били пред војним судом оптужени као комите и сви као недужни решени. Али капетан Светек незадовољан том одлуком суда даде их поново све похватити и нареди својим људима, које је изненадила та оштрина, да направе с њима “кратак процес”. Чак се један жандар, неки Хершак, усудио да упозори капетана, како је недозвољено убијати невине, али је добио одговор: “Заповедник сам ја и нико други. Наређујем, да се моја заповед одмах изврши”. Војници и жандари су се морали покорити. Други пут, кад се радило о једном дечку и некој жени, подређени су га преварили, да су извршили његову заповед, а у ствари су жртве сакрили код Васе и Трише Заловића у Пилама. (Словенски Народ, бр 93, 1919.).
