Муслимански шуцкори навели су на почетку рата аустријске војнике на кућу Станише Станишића из Џимрија (кот. Рогатица) и убили га. У Шеховићима стрељано је 28 Срба са Гласинца и Соколовића, а у Кнежини 10. Селим Хоџић, шумар на Кошутице, убио је на Игришту код Хан Пијеска 5 Срба: три Мелозовића и два Лековића. Зајко Дадић из Неправдића (код. Рогатица) убио је Јована Грчића из истог села. Шуцкори Мухарем и Бећир Вражалица у оближњу шуму и ту га заклали и заклана још даље боли ножевима.
Под водством злогласног Мустафе Вучића дошло је у село Бјелогорце (кот. Сарајево) око 400 шуцкора и око 40 војника Банаћана, који су ту повезали 44 становника и повели их пут Сарајева. Уз пут су пуцали на њих, те 4 убили (Михајла Јокића, Косту, Тому и Милана Гавриловића), а 4 ранили у Кадину Селу. Истога дана попалили су село и побили Ристу и Симу Лиздека, а Алексу и Максима Лиздека и Божану жену Лазара Лиздека запалили су с кућом заједно.
Аџо Омановић из Крамер Села (кот. Рогатица) убио је 1. новембра 1914. Маришка Бајића из Бурата, а у кући Неђе Перовића у Гривцима, “скинуо је са зида икону Св Ђорђа и кандило, обоје згазио ногама и опљачкао кућу” Продро је, даље, у кућу Васиља Војновића у Сочицама и заклао га. (Српска Зора, бр. 64, 1919.). Махмуд Карић из Врхлазја (кот. Рагочица) довео је пред кућу Ђорђа Шивалије у Сочицама више аустријских војника и онда извео Ђорђа и петоро његове браће и све су их пострељали. Мехо Фериз из Враголова (кот. Рогатица) убио је у Сочицама Јефту Кнежевића у његовој кући. Шуцкори су Неђи Боровини из Вјетреника живом огулили главу. Алија Добрача из Враголова убио је Данила Перовића из Поткома “одсјекавши му претходно нос и извадивши очи”. (Српска Зора, бр. 66, 1919.). Покрај жандарске касарне у Жљебовима убијени су од жандара Лазар Тошић из Жљебова и Ђоко Боровица из Вјетреника.
Жандарски наредник Калчић је “ради тога, што је Ђуро Елез из Добропоља (кот. Сарајево) утекао с фронте г. 1914., убио његова два брата Марка и Васиља код њихове куће у Добропољу, такођер и Митру жену четвртог брата Милете који је онда био у војништву. Митра и Марко подлегли су ударцима након мало дана, док је Васиљ живио и узалуд се лијечио још годину дана”. (Српска Зора, бр. 79,1919.).
Три брата Тешовића из Горње Праче обешена су од муслиманских шуцкора у Баољу о орахову дрвету. Мурат Муслић и Зајко Хаџић из Устиколине “узели су Николу Пејовића из Лигата и оћерали су га покрај воде Калуне, и тамо су га жива одерали и нијесу га дали укопати за мјесец дана. Онда су га појеле звијери и тако се није никако укопао”. (Српска Зора, бр. 85,1919.).
У Кнежини (кот. Власеница) убијено је ових 11 Срба: Триша и Периша Батинић, Јанко Вуковић, Јован Маричић, Вукан Вујичић Вукашин Савић, Данило Радовић, Васо Копривица, Неђо Шутан, Нико и Јово Вишњић. Побијени су сви на заповед оружничког заповедника Франца Видаса.
Авдија Грбић и Мујо Харић шуцкори убили су сељака Илију Чизмића и његова оба сина, Лазара и Милкана, водећи их кроз шуму Лисину. Хасан Бахта и Ферхат Алагић убили су 20. октобра 1914. болесног Милана Пурковића отевши најпре његовој снахи нешто новца и једну кобилу.
Да се види како је то била систематска хајка против Срба на свима странама, а не само случајни испади појединаца, довољно је, примера ради, навести страховита недела из Купинова у Срему. Тамо су, после повлачења српске војске, дошли мађарски “штрајфкори”, зашли по кућама и довукли сву мушку чељад пред општинску кућу и жандарску станицу. Ту су људи мучени на све могуће начине, од којих је овај био нов и зликовачки рафиниран: док су гореле куће по селу сви су ти људи били затворени у једној школској соби, у којој је на средини била гомила сламе, а они постављени уза зидове. Изгледало је потпуно и то се давало осетити, као да ће сви бити живи спаљени. У том страху држали су јаднике селу ноћ. Сјутра дан стрпали су људе у кола и повели пут Брчке. Кад су дошли до раскрснице заустави командант прва кола и упути их према гробљу. Ту су били преко ноћи спремљени гробови и сиротим људима, Миши Радосављевићу, бившем начелнику, Љупку Влашићу, Николи Ралићу, Живану Мазињанину и Ивану Грмуши, кад су дошли тамо, беше завезане очи и одређено ужасно мучење. Боли су их бајонетама и још живе бацали у гроб и засипали земљом. Грмушу су још у гробу дотуцали лопатом. Остали су се у тај дан спасли, али су после десетак дана били поново изложени ударцима мађарске солдатеске, од којих је Иван Радосављевић умро непосредно, а други боловали по више месеци. У Кленку су, да наведемо још један случај, око 15. августа 1914. сабрали војници сво српско становништво изнад 15 година, око 280 људи, у тамошњу православну цркву, где су провели читаву ноћ и касно до у идући дан и где су чак морали и нужду вршити. Онда су изабрали десеторицу од најугледнијих грађана и дали им, да вуку на срећу цедуље. Петорица су извадили црне, (то беху Воја Рајчевић, Обрад Витомировић, Сретен Синђелић, Јован Девечерски и Миша Маркуш), те били у дворишту општинске зграде одмах стрељани и закопани. Остали су одведени у Арад у интернацију. Осим тога убили су војници у Кленку још девет особа, а међу њима и три жене. Наравно, да им је свима било имање опљачкано, стока разграбљена и куће попаљене. За сва та недела веома је карактеристичан овај случај, што га је у свом познатом говору навео др. А. Тресић-Павичић. Надпоручник у причуви Маријо Минах, полицијски чиновник на Ријеци, одговарао је пред војничким судом у Темишвару, што је убио три Србина у Плочицама на Дунаву. Оптужба није гласила на смрт, него само на злоупотребу уредовне власти. Оптуженик је на суду изјавио (сведочи службени спис 1293/15.), да није дао убити три, него бар најмање 303 Србина, али “из чистог патриотског осећања”. Био је, после тога, ослобођен и службено додељен етапној служби, а иза неколико месеци добио је крунски орден.
