Занимљиво је у оваквој прилици чути по могућности и другу страну. Генерал Стјепан Саркотић, поглавар Босне и Херцеговине, био је при повратку из Босне за Беч у Загребу затворен у једном хотелу и после, по наредби Земаљске Владе у Сарајеву, пуштен, 15. новембра 1918. он је упутио Народном Већу у Загребу свој протест и обрану овог садржаја:
“Свечано протестирам ради на мени изведених насиља у Сл. Броду и Загребу и надодајем следеће:
Ја сам био до мог добровољног одступа кано поглавар Б. и Х. орган Његовог Величанства и заједничког министра финансија и само њима одговоран. Моју наложену задаћу: “У Б. и Х. мир и ред уздржати, свако настојање које води изван монархије запријечити, политике не трпити, земље од непријатеља обранити, објективно управљати и династичка чувства његовати” испуњавао сам мирном и примјерном дужношћу.
Новој влади нисам правио никаквих потешкоћа, дапаче ишао сам јој искрено и отворено на руку и препоручио то свим војним областима и чиновништву. Једино сам је молио, да се у интересу земље и добре управе не пренагли.
Ја сам јој изјавио, да сам предао кроз баруна Шпицмилера Његову Величанству моју демисију, али одговора још немам, изим што ми Шпицмилер телеграфира, да сам ја сада у Босни потребит кано никада и да почекам на упуте, које ће ми донести мој замјеник г. Ђурковић, којег сам ја у Беч послао, да све разјасни и каже, да је сада абсолутни курс један нонсенс и само од раздражујућег уплива на народно вијеће. Ђурковић је имао стићи у Сарајево на 31.ИХ. али није ради потешкоћа на жељезницах стигао до 3. или 4./11.
Међутим сам се ја одлучио сам добровољно одступити, пошто ми је скупина свих генерала тај корак тиме олакшала, изричућ, да ће сложно за ме стати, ако ми се прекршај моје дужности према цару и краљу и од које стране буде приговарао.
На 1. или 2./11. сазвао сам у Конак генерале, заступнике старе и делегате нове владе и изјавио сам ово: “Ја одступам добровољно од поглаварства земље, признајем Југославију, и желим њој и Б. и Х. у њој најсјајнији развитак.”
Делегати Народног Вијећа су ме упитали, да ли се могу у Зеници и Травнику још запрти пустити на слободу, на што сам одговорио: “Будући су од мене на помиловање предложени и ја сам увјерен, да их је цар помиловао, да тому нема никакве запреке и они се могу одступити одмах, а не тек на 4./11. како је било интендирано”. (Краљев имендан).
Ја сам све до мојег одласка подупирао нову владу у сваком смјеру. Свједоци: г. Сунарић и Мехмед Спахо. Оба су ми једном на моје задовољство изразили, да би боље ишло, да се нису пренаглили и да се је мене слушало.
Мој одлазак сам ја службено навијестио Нар. Вијећу, и молио, да се и Нар. Вијећу у Загребу исти објави, те да ми оба прибаве за ме и моју команду (штаб, штабску сатнију и т. д.) салвус цондуцтус Подпредсједник Сунарић, који ме је особно походио, на чему му хвала, увјеравао ме је да мом одласку преко границах Славоније неће бити никаквих запрека, и написао је писмо једном уваженом господину у Сл. Броду, да се ја и мој штаб изпратимо кроз 2 поуздана члана Народног Вијећа у Броду даље преко славонске границе. Ја сам, даклен, свуда авизиран, а не потајно, како се прича, из Сарајева сам службено инстрадиран одпутовао са горе наведеним увјерењем, и усупрот томе доживео сам позната насиља.
Додајем, да је у Сарајеву моја почасна стража била увјек од босанске сатније, све до задњег дана. Пошто је она наравски морала остати у земљи, то се је задњи дан формирала сатнија из људих од команде, који су морали земљу оставити, дакле од Нијемаца, Мађара, и т. д.
Ја сам принужден дакле Народно Вијеће замолити, да ми се отворено каже, зашто су на мени почињена овако грозна и безаконита насиља, да се могу пред лажним денунцијама бранити.
Поздравило ме се кроз војнички шпалир на колодвору у Загребу титулом “крвник”. Нека се докаже, да ли је под мојом четири годишњом управом у Б. и Х. по мом налогу и кап крви пала?
Далеко одбијам од себе сва насиља и неправице** учињене у Б. и Х. год. 1914. гдје ја нисам у Босни био. Ја одговарам за све, тек од почетка 1915. године, гдје сам почео на 1./И. уредовати. Шта су политичке области, сви војнички тврђавни судови и судови пољне војске радили, односно службовали у тужној 1914. години за то сам ја исто тако одговоран кано н. пр. Народно Вијеће, дакле ништа.
**[Карактеристично је истаћи ово. У Загребу генерал Саркотић, затворен је са дужном почасти од официра, није се нико такао његове особе, аутомобилом је спроведен у затвор у једном од најлепших хотела на Зрињевцу. То је за њ “грозно и безаконо насиље”. Даља причања показаће како се поступало с нашим најбољим људима и шта је све рађено од њих. За Саркотића су то само “насиља и неправице” без оних срцепарајућих епитета!]
Тужну политичку баштину 1914. године – такозвани бањалучки процес, – морао сам ликвидовати. То је морао сваки поглавар па како се он звао. А како сам ја то учинио? У суд се мијешао нисам. То би било проти мојој части. Али кад је осуда пала, то је свих 20 на смрт осуђених на мој предлог и кроз моје посредовање помиловано било. Даље сам скоро направио план, да се најпре заведена младеж, затим мањи, онда тежи кривци испусте, тако да до мира ни најтеже оптерећени на остану у узи.
Кумулирање 1914. године са мојом управом ту, чини ми се, лежи велико недоразумљење, проти којему ја најоштрије просвједујем. Та о неким гадним стварима сазнао сам тек кроз Корошецову интерпелацију.
Што се горњих помиловања тиче, то сам имао задовољство, да су кад када који предлози раније горе били, него ли је интервенција др. Димовића наступила, који се је за запрте увијек заузимао.
Када се о овој ствари говори, онда се мора увијек у обзир узети расположење пучанства при мом доласку у земљу. Ја сам нашао потпуни политички и војнички дебакл. Наше војске одступиле из Србије, мржња међу пучанством, с једне стране Хрвати и Муслимани, с друге Срби, страшно. У тај хаос дошао сам ја, не познавајућ ни једног човјека у Сарајеву. Свако је мотрио, на коју ће страну? На никакову. Одлучио сам се по мом карактеру свима бити добар и праведан отац. Јесам ли био, нек суде сви безпристрасни.
Кад је једанпут једна скупина Хрвата из Сарајева предамном била, онда сам им у разговору казао: “Господо, ви видите мој тешки положај. У оној минути, у којој би се ја од пута објективитета и правде и најмање одалечио, у оној минути не би био више вриједан да остајем поглаваром земље. Ако ли би већ несрећа хтјела, да икога малко ускратити морам, то ће те бити ви, јер сам увјерен, да ће Хрвати Хрвату, гледајући на његове потешкоће, најприје опростити.” Који су назочни били, могу то посвједочити.
Говори, с којима сам ја и Кербер у оно вријеме поздрављени били, били су тако напети, да смо их ја и он увијек кано “преоштре” квалифицирали.*** Ипак се ја у тој атмосфери ни педаљ од правде одалечио нисам.
*** [ Говор н. пр. поглаварова заменика дра Николе Мандића.]
