Шта пише поглавар земље у једном службеном предлогу у то вријеме:
“Мој циљ јесте, дане мог дјетинства доживити у којима Србе и Хрвате ништа није друго разликовало, него само прекрст.”
А шта све нисам радио за поврат, и побољшање несретника у Араду и Нежидеру? Колико пута нисам слао вјештог пуковника Веселија тамо, да их извади, стање побољша, и у земљу поврати. Све је ишло, али и за све је требало времена. Жао ми је, да нисам многе захвалнице и такове телеграме задржао.
А таоце, који су по војничким прописима (Реглементс), допуштени били, све сам одстранио, чим сам се увјерио, да промету и војнички највише употребљеној, а за прехрану толи важној жељезници не пријети више никаква погибељ. Та ствар изгледа сада лахка, али онда је била јако тешка и од највеће одговорности.
А што продиче поглавар чиновништву и часницима. “Господо, тко хоће да у Б. и Х. служи, за отога није доста само чувство дужности, он мора имати и чувство највеће љубави за овај народ.” Свједоци: Особито замјеник и секционшефи.
А како просуђује поглавар политичке окривљенике?
Похађајућ Зеницу и Травник, гдје су они били и гдје сам и сам у она гладујућа времена за њих бринуо (моји војници су у оно вријеме имали 250 гр. на особу и дан, а они кроз моју наредбу 420 грама) па и шњима разговарао, обратио сам се к мојој пратњи и рекао: “Видите, господо, то су сада велеиздајници! Ако ли пако рат испане проти нама, онда су то мученици и највећи људи у свом народу”.
А тко је и једанпут био код владе у понедељак и четвртак, гдје сам ја примао, и видио ону масу сиромашних молитеља и молитељица из разних слојева пучанства, та ваљда гдје другдје таквих посјета ни видио није. Јесам ли се старао њихове јаде ублажити, и њихове сузе осушити, нека одговарају сами.
О сличних ствари, мањег и већег, па и највећег опсега, могао би цијеле свезке написати, али можда је доста и ово за оне који су добре воље, а за друге су и цијели свезци бескорисни и забадава.
Тако по прилици изгледа крвник, који се је први свакој прилици за повјерени народ жртвовао.
А шта је са “издајицом”?
Обраћам позорност на моју изјаву у “Хрватском Бранику” од 5. студеног о. г., из које ће се увидити, како сам ја наше становиште бранио. Кано свједоке: Ено Његово Величанство, министри Кербер, Буријан, Шпицмилер, Векерле, Хусарек. При мојих ауденцијах није ми Његово Величанство само једанпут рекло: “То по прилици жели и Корошец”, или “Корошец не тражи такођер више,” а Корошец је сада предсједник Народног Вијећа, а ја сам издајица.
Ја поричем, да и један члан Народног Вијећа топлије ћути за свој народ, него ја. Невјешт сам био можебит у тому, да са политичарима опћио нијесам. Но мени је политика била забрањена, и ја сам је избјегавао кано отров, јер је особито у Б. и Х. доста квара начинила. Трсио сам се и без ње ићи једино правим путем. Босни и Херцеговини прибавио сам у вријеме рата, четири годишњи мир и спокојство, моје операције сам уредио увијек тако, да пучанство кроз њих скоро ни дирнуто није било. Увјерен сам, да ће ми народ бити за то једанпут – а можда већ и сада јако захвалан. Почасни грађанин Мостара, Требиња, Брода, Ерцегновог, Јањине па и главног града моје домовине нада се у то.
Ја сам имао свете осјећаје дужности, не само према цару и краљу, него још можда више према народу, којим сам управљао и тако обима на услугу био.
Неслогу и свађу – наше старе мане – увијек сам корио, јер оне су узрок сваке несреће.
Кано Хрват поздравио сам са весељем Југославију, и приправан сам њој – ако се икада на мене рефлектира – у сваку корист служити.”
Ми поводом ове неинтелигентне обране нећемо губити много речи. Овде се ради о читавом једном систему, а не о личностима као таквим. Оне су увек само мање више свесно оруђе у служби једне идеје или извесне веће организације. Каква је та била и чим се служила показаће јасно странице које следе. Оне ће, у исти мах, бити и најбољи одговор за све апологије овакве врсте.
