Сводећи читаву српску идеологију на утицај “Народне Обране” и сваки покрет као директно упућен одатле, и оптужница и Суд упадали су уједну комичну ситуацију, да траже и изналазе везе, где их је већ хронолошки немогуће утврдити. “Народна Обрана” постала је, као што се зна, поводом анексије и организирала се истом током 1909. године; културно просветно друштво “Просвјета” основано је 1902. Ипак, оптужница тврди, да је по интенцијама “Народне Одбране” “било уређено и дјеловање српских друштава у Босни и Херцеговини, и овдје је створена централа по узору “Народне Обране”, а то је “културно” друштво “Просвјета” у Сарајеву” (стр. 31.). Схватајући ствар тако оптужница наглашава, да се “не може узети, да је настојање како би се официјелно признао “српски” језик, “српска” религија и “српска” застава, ишло само за очувањем српске особности или народности, која није ни сједне стране порицана, већ се мора сматрати, да је то било главно средство, како би се реализовале на велико основане и у најмање танчине прорачунате великосрпске пропаганде” (стр. 31.). То место је преузела и осуда на стр. 71. Ствар је, међутим, намерно лажно приказана. У Босни се ми никад нисмо борили за назив “српски” (службено се језик звао “босански”), него за назив “српскохрватски” против тог немогућег провинцијског језичног имена. Исто се тако нисмо борили за назив “српска” религија, него “српскоправославна” против назива “грчкоисточна”, и то је питање санкцијом наше црквено-просветне аутономије претурено већ 1905. године, дакле и ту пре интенција “Народне Обране”.
Питање “српске” заставе код нас уопште није постојало, јер се она истицала и пре окупације. Значи, дакле, да је суд само изналазио што више момената, да појача свој прогон и прикаже деловање “Народне Обране” што свестранијим. Из истих разлога, суд је и све политичке процесе у Босни и Херцеговини од 1908. унапред ставио на рачун деловања “Народне Обране” и на терет бањалучких оптуженика, и ако ни ту већ сама хронологија многих догађаја не допушта такве везе. Тако се, на пример, доводи у везу с “Народном Обраном” непознат деликт Хрвата Мије Раднића, уредника Радничке Обране, органа хрватских хришћанских социјалиста, који је већ био осуђен 17. маја 1909. Њега је суд ставио на српски терет само ради имена његова листа и с тога, да утисак деловања “Народне Обране” изгледа што разгранатији.. Исто тако приказано су и све могуће изјаве, које су чињене током рата, без обзира да ли се оне по свом садржају могу уопште тумачити као дело свесне националистичке пропаганде. У Бањој Луци био је 16. септембра 1914. осуђен тежак Петар Ристић, који је рекао ове речи, “у духу “Народне Обране””: “У Шваба нема више пара, једнога смо смакли па ћемо и онога смакнути, кроз 20 дана ће доћи краљ Петар у Босну, да просуди: имамо само два цара, и то Султан и краљ Петар”. Је ли могуће видети деловање “Народне Обране” у том облику; је ли то имало вероватно? Или какве везе има напред споменута осуда с “Народном Обраном” и са бањалучком оптужницом, коју је изрекао бањалучки суд против Петра Радаковића 16. августа 1915.? Теодор Мијатовић суђен је 24. октобра 1914., што се тужио на нерешено аграрно питање, и то се, исто тако, тумачи као утицај “Народне Обране”. На исти терет стављена су и два муслимана. Осман Хусић и Пашо Османовић-Бекрић, суђена 1909. и 1910., по § 333 и 137, без навода конкретних факата, али чије дело по наводу параграфа не може имати апсолутно никакве везе с “Народном Обраном” ни са радом српских друштава у Босни и Херцеговини. “Народној Обрани” приписује се чак и писање и идеологија социјалдемократског органа у Сарајеву, “Гласа Слободе”, најљућег противника националистичке грађанске пропаганде!
За деловање “Просвјете” оптужница узима, да је “имало политичку позадину: да огоји национално свјесне мужеве” (стр. 150), а осуда наводи наједном месту (стр. 45), “да Сокол имаде политички значај, док се оснива на националном темељу”. Према том, у вези с оним, што се рекло о народној свести, види се, да је суд сваки национални рад сматрао политичким, не у широком појму политике као јавног деловања, него у много ужем, где се политика изједначује са појмом пропаганде. По том је схватању сваки националистички рад уједно и пропагандистички и као такав одмах и кажњив. С тога се и могло написати о тежаку Анти Трифковићу у оптужници до речи ово: “Према свједоџби истицао се као Србин, што поткрепљује, да је заиста био члан “Народне Обране” (стр. 90) или као посебан кримен Станоја Зарића, ковача, навести: “истицао се је сваком згодом као национални Србин” (стр. 97). Владимиру Ћоровићу и у оптужници и у осуди истиче се као посебни карактеристиком, што се оженио у Београду “сестром познатог дра Јована Скерлића”, а завршетак његове осуде наглашава, међу осталим, да “оптуженик јасно показује становиште, да сматра српски народ Босне и Херцеговине као дио српског народа краљевине Србије” (стр. 285), изводећи одатле закључак, “да му је Петар Карађорђевић краљ, србијанска армија његова”.
Пристрасно, самовољно и несавесно суд је у много случајева очите ствари извртао и тумачио на свој начин. Нетачно тврдећи у почетку, кад је био говор о Соколима, да “код школске омладине нема команде, да се стави и гибање или да стане, да се с једног мјеста крене на друго, да промијени правац ступања, да ступи у врсту, да се разиђе, да промијени врсту и т. д., док се код Сокола све те кретње и промјене врше по команди једнолично и војнички, како то изискују дисциплина и ред”, он је хтио безуветно доказати, да је српско соколство војнички организирано и то војнички према србијанском правилнику. Кад се на расправи устврдило, да се соколска команда у Босни и Херцеговини разликује од команде србијанске војске, и да су те разлике чињене према искуству у Београду и Загребу, онда, да не би пао главни аргумент оптужбе, суд налази, да “Соколи, увјежбани по овој или оној команди, могу ипак у једном иступу изводити кретње заједно и сложно са србијанским Соколима, који рабе команду Србијанске војске” (стр. 125). Али, онда су се тако исто могли сложити и хрватски и словенски соколи, јер је споразум уветован не истом командом, која је свуда кратка и отсечна, него истим језиком. Кад су наша антиалкохоличарска побратимска друштва сасвим оправдано наглашавала, да је њихов рад једно средство за пречишћавање средине и за јачање друштвеног морала, суд је из тих речи створио закључак, да је то рад “за одгајање карактера и морала, јачање воље и дисциплине међу друштвеним члановима, што су нужни увјети за бориоце, како су Побратими требали да буду у онај велики час, кад се буде радило за слободу и уједињење народа” (стр. 128). Нема ли у том закључку више импутирања него солидне дедукције и није ли то уопште више поставка, него закључак?
