Расположење суда довољно карактеришу ови ставови. На стр. 23 осуде стоји ово злурадо место: “Пиемонтези трљали су додуше онда руке, упустили се у вратоломију, дакако – како се сад види – за рачун туђих прљавих шпекулација, а посљедица свега је данашњи свјетски рат, гдје је не само “многа мајка” него гдје су “све српске мајке” јаукале. Кад је као сведок трговац Нико Батинић из Праче навео, да је гледајући муке таоца из страха пред злостављањем измишљао разне исказе по изричној жељи заповедника војничке страже, надпоручника Шерифа Козмића, суд је, не допуштајући у том правцу апсолутно никаквих доказа, писао о том сведоку овако: “Свједок Батинић прије свега подмеће надпоручнику Козмићу ниски мотив, по ком га је нагнао на признање. Он тврди, да је се Козмић, од како је служио у Прачи (од 1908. год.) дружио само с Муслиманима, а на сваком је кораку показивао своју мржњу на Србе. Још више је на њих замрзио иза балканског рата, а то су осјетили Срби, јер су их Муслимани бојкотирали” (стр. 63). Јесу ли то подаци такве врсте, који се не дају објективно доказати и није ли суд дужан, да их проведе? То је прво питање. А друго је, како суд може и сме узети тако становиште, вређајући директно сведока, не проверивши његових навода и не давши му могућности да их докаже? је ли то начин за објективно утврђивање истине? У листу “Просвјета” изишао је један чланак, који је имао овај завршетак: “Кад будемо организовали народне снаге згодном подјелом рада, моћи ћемо одвојено ступати, а заједнички не “тући”, као што је рекао велики њемачки војсковођа Молтке у својој сили, него “бранити се”, како одговара нашем положају”. На тај завршетак суд изводи ову рекриминацију: “Онај, који се брани, треба да и навали, у дефанзиви је и офанзива” (стр. 136.). Према том “Просвјета” је тај чланак донела у духу “Народне Обране”, пропагишући организацију с наумом, да је народ војска и дату војску треба спремати за нападај на Аустрију. Ето, како се лако конструише кривица, кад је само добра воља ту, да се она под сваку сену и већ унапред утврди! Така је, ето, била скрупулозност једног окружног босанског суда 1916.
Природна је ствар, да се један суд са тако мало начелних скрупула није устручавао, да се у својој аргументацији послужи и чистом неистином. Да појача оптужбено градиво против друштва “Просвјете” осуда на стр. 155 тврди, да је то друштво у своје покретне књижице уврстило и неке од владе за Босну забрањене књиге, као Историју Срба и Историју Босне и Херцеговине Ст. Станојевића, Јазавац пред судом П. Кочића, Под Маглом А. Шантића и Календар Просвјету за 1911. и 1912. Међутим, то је проста неистина. Шта више, ове задње три књиге и штампане су у Босни и Херцеговини и прошле ту закон о штампи; нису дакле ни могле бити забрањене. Прве две биле су забрањене 1908., али 1910. биле поново дозвољене. две године пре, него је “Просвјета” основала своје покретне књижице. Неистина је, исто тако, да је “Просвјета” својим члановима бесплатно слала лист Трезвеност. Неистина је даље, да је др. Војислав Бесаровић, старешина Соколске Жупе у Босни, био члан главног одбора “Просвјете” и тако створио личну интимну везу измену обе установе. Суду је то требало, да тако рећи ад оцулос докаже узак рад у духу “Народне Обране” у управи тих друштава помоћу истих лица својих повереника. Кад је против тога стављен приговор, у решидби Врховног Суда, бр. 1122, од 3. фебруара 1917., одговорило се, да у тој ствари не “предлежи” никакав разлог ништетности, “Јер пресудни суд у том погледу не цитира у рјешитбеним разлозима садржај икакве исправе, Већ се овдје једино ради о закључивању суда, које се извеђа из дотичног у рјешитбеним разлозима изнешеног доказног материјала”. Ствар је баш у том, да суд измишља факат, кога нема ни у једном документу, ни у читавом доказном материјалу и кад ми упозорујемо на то, онда је дужност Врховног Суда, као апелативне инстанције, да тај навод провери, па да првостепени закључак или докаже или поништи. Врховни Суд није смео да се задовољи фразом судачког закључивања тамо, где се пориче истинитост премисе за тај закључак. Он је то ипак учинио, нешто из комодности, карактеристичне за савесност босанског судства, а још више из тежње, да не крњи ауторитета и навода првостепене осуде.
Веома карактеристичан случај како је суд извртао и једнострано и несавесно и недопуштено извесне јасне речи и ставове, да избије из њих капитал за своју поставу, показује ово место: на стр. 40 у осуди се прима као несумњиво доказано, да сама “Народна Одбрана” у свом јавном извештају из 1911. године Народна Обрана, стр. 90., тврди, да за њу, за “Народну Одбрану” као друштво, “у Босни и Херцеговини воде борбу”: Просвјета, Земљорадничке Задруге, Читаонице, Побратими (антиалкохолска друштва), пјевачка друштва, Привреда”. На стр. 132. тај се навод у осуди понавља с примедбом, да се из тог места види, “да су Побратимство и Соколство у Босни и Херцеговини заиста радили у смислу друштва “Народне Одбране” на ослобођењу и уједињењу јужних покрајина аустроугарске монархије”. Три пута тај се навод понавља на стр. 137, 265 и 284, што је очевидан доказ, колико је суду стало да своје тумачење тог места форсира као тачно и као отежавајуће. Међутим, то се место апсолутно нити сме, нити може тако тумачити. Против тога директно говори 70-71. стр. исте брошуре. Ту се дословно каже: “Док су се код нас многи, међу њима и неки угледни учени људи, чудили, како се може назвати Народном Одбраном рад на чувању народног здравља, оснивању Сокола, држању предавања и т. д., дотле појмом и именом Народне Одбране схватају и називају други сви слични рад код своје куће: Немци, Чеси, Пољаци, Словенци и т. д. Речи Народна Одбрана, рад Народне Одбране, борба у Народној Одбрани постале су управо као неки стручни израз за целокупну борбу, коју данас усред мира води приватна инициатива народна за народно одржање, за ојачање народне привреде и просвете, за држање здравља, за очување земље, за одржање материњег језика и т. д.”. На стр. 70-87. исте књиге говори се у том смислу о Народној Одбрани код Чеха, Словенаца, Немаца, Пољака, Хрвата. На стр. 90. чак се вели: “Народна Одбрана Хрвата. Сматрајући Хрвате као нашу рођену браћу, изнијећемо и у овом одељку, где говоримо о борби Срба за границама и борбу Хрвата у њиховој Народној Одбрани”. У таквом контексту истиче се, да и друштво св. Ћирила и Метода ради за Народну Одбрану. Тако се, ето, имао схватити и навод о “Просвети” и онда и данас и увек. Тим се јасно показивало, да се мисли на рад културних друштава на јачању народне свести, снаге и отпорности у општој борби у утакмици. Може ли се такво место, и после детаљног тумачења, суд схватити и стално подвлачити као директну потврду, да је “Просвета” радила управо за београдско друштво “Народна Одбрана”? И може ли се за суд, који тако нешто прима као утврђено, рећи да је доличан да доноси осуде (ако је ствар доиста тако разумео) или да је непристрасан?
