За културну висину суда и његову објективност необично је карактеристично, да је за њ у осуди један Масарик, “фамозни научник” (стр. 22), Стојан Новаковић да је човек, који из агитаторске маније даје у Просвјети чланке, који “немају апсолутно никакве културне вриједности” (стр. 141), а да је Ђорђе Настић капацитет, чије наводе он преноси у целини. Кад је говор о личној кривњи Васиља Грђића, на кога се суд био посебно окомио, онда се узима као истинито сведочанство неког Јове Стојановића, који је тврдио, да је много што шта “чуо причати у гостионици” о Васиљу Грђићу и његовим везама с “Народном Одбраном”, а кад су га упитали како изгледа, он га је описао сасвим друкчије, него што је у ствари (да има цвикер, црну косу и браду и др.). Суд то његово несигурно причање чак и извињава тумачећи га неприликом и страхом од Васиља Грђића. Али кад Васиљ Грђић, академски грађанин и народни посланик, примети, да је тај човек сумњиве прошлости, да је био затваран и гоњен и да је чуо за њ, да је суделовао при једној крађи, онда од једном суд протестује, што све људи чине само “по чувењу”. Против попа Матије Поповића сведочио је неки Салих Османовић, да је чуо од Јове Момчиловића, а Јово Момчиловић од Паје Јовановића, како је поп Матија у цркви у Дрињачи говорио, да се људи требају заклети “да се одстранимо од Швабе, наш је брат близу и сад ће он ударити на Швабу”, па да у акцији буду сложни. И ако су то порекли и Пајо Јовановић и Јово Момчиловић, Суд је и опет веровао само Салиху Османовићу, не могући узети, да је све то Салих “посве измислио, те да мора, да је Матија Поповић овако или слично народу говорио” (стр. 187). За попа Драгу Урошевића из Сребренице наводи се у деловодном протоколу Косте Тодоровића, који је служио као главни материјал оптужбе, да је 17. јуна 1911. “у подне дошао” на састанак у Бајину Башту. Урошевић је тврдио, да је тај дан ручао и ноћио код Срећка Васића и понудио је сведоке да то докаже. Суд је то просто одбио. Јер докаже ли се, да уписи нису тачни, што се по Урошевићевој сигурности чинило несумњивим, онда настаје оправдана сумња у веродостојност тог читавог протокола и његових навода, а према томе долази у питање и читава снага оптужбе. И с тога се није дало ни помислити да се Урошевићу допусти доказ истине. “Све кад би свједоци и потврдили”, вели се тамо, “да је оптуженик тога дана ручао и ноћио код Срећка Васића, није искључено, да је иза ручка до ноћи био у Бајиној Башти, тим прије, јер је у истрази тврдио, да су од другог краја парохије, гдје је тада био, до Дрине 3 сата хода, а Бајина Башта је одмах преко Дрине”. Али како онда с Тодоровићевим наводом, да је Урошевић дошао баш у подне? Врло лако. Узевши, да се “љети може ручати и у 10 сати прије подне”, суд мало даље сматра ту своју претпоставку као готову чињеницу и закључује овако: “Кости Тодоровићу није било стало до тога, да установи сат, кад је Драго Урошевић дошао у Бајину Башту, већ да је с њим тог дана конферисао. С тога је свеједно, да ли је оптуженик дошао у Бајину Башту у 12 сати или 1 сат поподне или и нешто прије или послије” (стр. 216.). Али шта је, кад оптужени тврди, да уопште није ишао и кад он не узима ни 10, ни 11 сати за ручак, него нормално грађанско доба? Сме ли суд у таквој прилици, са оваквим претпоставкама, директно запречити, да се утврди истинитост навода? Нарочито у случају као што је овај, где се истина у ствари тек има наћи? Како по овом изгледа његова истинољубивост, како правна свест? За Јосифа Симића, ковача, наводи се у истом протоколу, да је 24. септембра 1912. с. к. “испраћен у Београд”. Овај то пориче и позива се, међу другим, и на свог мајстора, да је 1912. био у Маглају. Његов мајстор Рудолф Лебл тврди, да је Симић био код њега, те да је “концем 1912. или почетком 1913.” отишао. Кад се даје такав навод, онда је најприродније претпоставити, да се одлазак може ставити само у задње недеље 1912. (крај новембра и децембар), које оправдавају то колебање: да ли крај 1912. или почетак 1913. Иначе, човек би био сигуран, да се то догодило баш 1912. Суд, међутим, узима, да би “концем године 1912.” “могло бити и почетком октобра 1912.”, па узевши онда то “могло би бити” за доказано закључује, “да је оптужени баш у критично вријеме могао бити у Србији” (стр. 240). И ето, на основу тих двају погодбених премиса суд онда ствара позитиван закључак о Симићевој кривици! За Лазара Спасоја Баврљића утврђује осуда, да је “на основу исказа свједока Пантелије Стајчића… јавно и пред више људи” изговорио: “Ми сви побратими морамо бити трезвени и сложни, и ово ће све бити српско, па кад ли, тад ли, овдје мора краљ Петар завладати” (стр. 301.). И ако је Пантелија Стајчић на расправи тврдио, да Баврљић није тако говорио, и ако се од тога “више људи” није нашао нико, да то потврди, суд је ипак примио ствар као доказану и осудио човека.
На смрт осуђени спашени су ради опште ситуације, која је настала руском револуцијом и интервенцијом шпањолског краља. За ово постоји потврда у телеграму, који је цар Карло упутио краљу Алфонзу: “Удовољавајући Вашој жељи и искрено радости, да могу вршити право помиловања, укинуо сам шестнајесторици Бошњака смртну казну” (Хрватска Ријеч, бр. 109, 1917).
Као настанак бањалучког процеса, на основу истог материјала, преведен је судски поступак против Дамјана Ђурице и другова у Сарајеву на расправи започетој 23. октобра 1916. 6. децембра били су осуђени на смрт Проко Јерковић, Михајло и Илија Петровић; на 16 година Дамјан Ђурица и Милан Божић, оба свештеника; на 10 година Милан Ивезић, Игњатије Видовић, Ранко Ранкић и Мићо Мићић; на 8 година Василије Иванић и Војо Панић, сви по § 111. На основу § 114 суђени су на 5 година Илија Кулић и Салих Ћишић; на 3 Милован Ђокић; на 2 Стојан Јуришић, Вид Црнадак, Владимир и Петар Гутеша. По § 142 осушен је на годину дана Алекса Јовановић. Ослобођени су: Јаков Попадић, Симо Николић, Милан Хаџи Вуковић, Милош Томашевић, Јаков Петровић, Никола Поповић, Ђоко Дејић, Коста Јовичић, Васо Ристић, Душан Марјановић., Драгомир Остојић, Гавро Новчић и Ђуро Гаћиповић. У затвору је од те групе умро пре расправе Ибрахим Алајбеговић.
27. фебруара 1917. почела је велеиздајничка парница против Николе Кашиковића, уредника Босанске Виле. Тужен је ради обавештавања о кретању војске, која је преко професора Милорада Павловића у Београду достављао надлежним круговима. Осуђен је на 10 година тешке тамнице. Касније су ради исте ствари суђени његова госпођа Стоја и син Предраг, на расправи 12. јануара 1918., на смрт и после помиловани на 10 година робије. Осуда је гласила да мајка гледа сина како га вешају.
