Трећи, већи процес, као завршетак бањалучког, допуњен уз то материјалом ужичког мајора Чеде Поповића, докончао се 19. септембра 1917. године. На смрт је осуђен, али после помилован на робију, као и сви ранији, Радомир Новаковић. На основу § 111 суђен је на 10 година Радомир Блажић; на 8 година Алекса Ђуровић и Милован Стојаковић; на 6 година Цвијан Цвјетковић и Јосип Анђић. По § 114 кажњени су на 5 година Лазар Марковић, на четири и по Милован Зарић, на 4 Перо Марковић. По § 142 добио је Михајло Илић 2 године и Никола Вранић једну и по. Ослобођени су били: Васо Љубојевић, Душан Поповић, Марко Мирковић, Симо Милићевић, Дионисије Сломовић, Јово Миличић, Манојло Илић, Чедомир Бајчетић, Милан Жугић, Станоје Николић, Стојан Бејатовић, Перо Ашкраба, Ђуро Ђорен, Никола Шиљкот; и из првог бањалучког процеса заостали Др. Саво Љубибратић, Ђуро Остојић и Мирко Бајић.
Поступање власти административних и судских не само према оптуженицима, него и према њиховим породицама, било је веома грубо. Кад су оптуженике из бањалучког процеса 3. јуна 1915. њихове сестре и жене дошле да поздраве на железничкој станици, све су биле опкољене од полиције и одведене у затвор, где су их, у најгорим скитничким собама, држали три недеље. Није се имало никаква обзира, што су то биле часне жене, без икакве стварне кривице, и што су многе од њих имале незбринуту кућу и малу децу. Милостиво им се само дозволило, да им се ситна деца могу преко дана донети у затвор, да ту буду подојена! За време расправе председник је врло брутално изгонио оптуженичке даме из суднице и онда им готово свима уопште забранио да присуствују расправи и то без икаква посебна разлога. Једнога дана, кад је државни одветник др. Кениг добио од неког некакву карту, у којој му се претило, преседник је ван себе дао истерати сву српску публику из сале за расправљање и онда у лудим речима стао претити оптуженим ради тога. Кад је бранитељ њихов, Димовић, устао, да одбије те нападаје и да изјави, да оптужени немају никакве везе са том картом, преседник му је одузео реч с мотивацијом, да то не спада на ствар! ” За читаво време расправе један је посебан чиновник, судски саветник Наумовић, обавештавао дневно телефонски владу о току процеса. На што је све при том утицала влада нека покаже овај случај. Чедо Милић био је тешко болестан и лекари изјавише, да је неспособан за расправљање. Сјутра дан иза те лекарске изјаве позвао је шеф административног одсека, барон Колас, здравственог окружног надзорника у Бањој Луци дра Херцмана телефонски на одговорност и строго га укорио ради те сведоџбе. Наравно, да је Милић неколика дана иза тога морао доћи на расправу, камо су га однели у носиљци. Занимљиво је за утицање владе на решидбе суда и овај случај. Пред свима оптуженицима и свом публиком прочитао је преседник суда Сими Мирковићу и Владимиру Ћоровићу, да су суђени на основу § 114, први са пет, а други са две године. После, у тој истој осуди, обојици је читано по други пут, да су суђени на основу § 111, први на десет, а други на пет година. Ствар је била доста јасна и оптуженима саопштена од надзорника затвора Рудолфа Киндига. Прва је осуда била судска, а друга је накнадно донесена, кад је с владе стигао захтев, да заступници “Просвјете” морају бити кажњени као чисти велеиздајници. Са владе се гонило и то, да се расправа никако не прекида, него “да се, “прошиба” и без икаква обзира на религиозна осећања толиких свештеника и свих других, води и за време празника. Тако се расправљало на Богојављење, Јовањдан, на Св. Саву и на све друге православне свесе без разлике.
Кад су их 18. септембра 1916. преводили из Бања Луке у Сарајево жандармерија је, са свом могућом бруталношћу, вршила преметачину код истражника, и онда их повезане провела кроз варош до станице псујући најружнијим речима женску публику, већином жене, мајке и сестре, које су их поздрављале, и најзад их, све тако у ланцима, држали на читаву путу.
Најгоре, ипак беше у Зеници. Тамо су осуђенике потпуно измешали са најобичнијим зликовцима убијајући у њима сваку свест достојанства и личне вредности и настојећи свима начинима, да их “направе мекшим од памука”, како је гласила општа парола. Да се потпуно понизе и постану добри грађани друштва” додељивани су свима редом занати, с којима они нису имали никакве везе и који им ни касније нису имали низашто служити, и систематски су одбијани од послова, који би им могли бити од личне користи или задовољства. Док су у болници обичне убице вршиле дужности болничара и један несвршен гимназиста обављао послове апотекара и лекарског асистента, дотле су кажњени лекари др. Ристо Јеремић и др. Војислав Кецмановић и свршени апотекар Драгутин Дакић морали плести корпе и чистити прљаву ракиту. Директор трговачке академије Стеван Жакула и Васиљ Грђић беху додељени као кројачи; Симо Мирковић, надинжињер и преседник “Просвјете”, као књиговезац; прото Коста Божић, Владимир Ћоровић као резбари; Атанасије Шола, др. Војислав Бесаровић, поп Матија Поповић као корпари и тако и сви други. Уморени, радећи дневно по пуних десет сати, били су истодобно паћени нечистоћом, глађу и суровошћу надгледника. У запрашеним, прљавим собама, са покривачима, у којима се скупило неколико наслага прашине и са сламњачама, у којима је било, изгледа, више прашине него сламе, они за прва три месеца нису никако добили ни сапуна за умивање са изговором, да је сапун скуп. Кад су људи тражили, да могу употребљавати свој сапун, били су одбијени са мотивацијом, да то није дозвољено. У собама где је било 50-55 кажњеника, сви су се морали умити за непун четврт сата, а онда се већ може мислити, колико је то могло бити солидно. Храна је била и недостатна и неукусна. Читава три прва месеца, – у затвору први пут уведено кад су ти осуђеници дошли и само за њих – добивало се само Дванаест и по дека дневно рђавог, са кромпиром мешаног хлеба, а после тога, друга три месеца, 24 деке хлеба од самих мекиња. Храна без масти, нехрањива, састојала се више од текућине, него од тврдих твари, у које су се рачунали и кувана салата и кувани краставци и кравља репа и тикве водењаче!
