За више од два месеца, из дана у дан, доносила се за вечеру чорба од киселог купуса, која је просто гризла гладну утробу. Последица тога беше опште опадање, слабост и нагло отицање нога и доњих делова тела, што су лекари називали оедема дебилитатис, Даља последица беше појачавање болести код свих слабијих организама, нарочито код болесника од туберкулозе, од које је у Зеници умро Бошко Чапрић, а којој су брзо иза пуштања подлегли Јевто Дучић, Драгутин Дакић, Коста Божић и Ђорђо Дујановић. Време се проводило у првим буквалним кафезима од гвожђа, у оделењима, која су била по два метра дуга и висока и по 1,80 метра широка, згрчени на клупама без наслона, не смејући се од студени прислонити на гвоздене стене. У просторијама, где су спавали политички осуђеници, случајно су за сво време тешке зиме 1917. године биле покварене цеви за централно гријање (соба бр. 76) и, наравне, није никако било начина ни да се оне поправе, ни да се “политичари” преместе, и ако су две велике собе биле празне. А у подруму “стаклене куће”, где су радили преко дана пребирајући мокру и замрзлу ракиту, није се уопште ни могло ложити. Никог се при том није тицало, што је више од половине људи добило тако тешке назебе и јаке катаре Уза све то људе су посебно кињили извесни нарочито бирани стражари, пуни мржње и личне и изазване, не бирајући начине пакости и увреде. Кад је сиротом Ђорђи Дујановићу навалила крв на уста и он заплашен молио да му зовну лекара, говорећи: “Пожурите, умријех”, одговорио му је један надстражар пијано и цинички: “Па умри, пас мање!”Тражити заштиту ради тога била би узалудна ствар. Како је управа казнионице познавала своје људе и нарочито удешавала да баш ти буду у околици политичких осуђеника, најбољи је доказ, да је она имала и нарочитих намера, које је желела тиме постићи.
Докле се било спустило правосуђе у Босни и колико је служило прохтевима политичких власти показује најбоље случај народног посланика Шћепана Грђића. 3. и 4. октобра 1916. водила се код окружног суда у Сарајеву против њега расправа ради овог деликта: “1. У сједници сабора од 4. свибња 1914., кад је пресједник др. Басагић саопћио, да је Његово Величанство добро са здрављем, Грђић се није дигнуо, него је остао сједећи 2. Што је на жалобну сједницу од 28. липња дошао у свиетлом одиелу, па је, кад су остали клицали. “Слава” и “Живио” разговарао се и смијао са Васиљем Грђићем и дром Њежићем”. Као што се види оба су “деликта” чињена у јавној саборској седници, где посланике штити имунитет. Ипак, и поред јасне законске одредбе, Грђић је ради тога био осуђен најпре на четрнаест месеци тешке тамнице, а после, одлуком Врховног Суда, на седам. Природно, да му нису дали custodiam honestam, ни никакву посебну пажњу, коју би као политичар иначе заслуживао и морао имати.
У седници пештанског сабора од 23. јула 1917. изнео је хрватски делегат Гвидо Хрељановић тешке оптужбе против босанског судства: “Тамо влада”, говорио је он потпуно тачно, “саставља сенате, који се судити и шаље као путнике те сенате разним судовима у земљи премда то по закону не би смело бити. У Босни и Херцеговини врши директан уплив шеф правосуђа на суце истражитеље, позива их к себи, даје им налоге и упуте. Код најважнијег суда у Сарајеву повјерава се вођење и суђење судцима, од којих је један ради недопуштених новчаних послова много пута био претериран а други ради тешког преступа стајао скоро пред отпустом из службе. Такови суци судити ће како им се наложи и за то се могао предсједник окружног суда у Сарајеву подичити, да он може са својим суцима осудити сваког, кога му само тужи државни одвјетник. У Босни се догађа, да исти суци који су судили пред највишим судом, од владе буду одређени, да суде у истој ствари пред првостепеним судом. У Босни се повјерава вођење истраге суцу, који је у истој ствари радио као државни одвјетник. У Босни имаде велики број политичких осуђеника, меду којима имаде и потпуно невино осуђених на најтеже казне. У Босни постоји за штампарске и политичке деликте закон о цустодии хонести, али га судови нису употребљавали”. (Хрватска Ријеч, бр. 192, 1917.). Сама полузванична Bosnische Post донела је у свом 170. броју од 1917. доста провидну осуду очевидно и одвише упадљиво срозаног правосуђа. “Не треба се спорити”, вели се тамо, “да је код правосуђа задњих година остало још много тога да се пожели и да схватање, којим се при том води управа правде, никако не спада међу најмодерније”.
