Против свих српских организација већег значаја почели су одмах политички и судски прогони. Хтело се под сваку сену доказати, да је српски национализам у Аустро-Угарској импортиран из Србије, да је настао свесном агитацијом и да га, према том, као опасна по државу треба спречавати свима средствима. У оптужници државног одветништва у Бањој Луци у великој велеиздајничкој парници против Васиља Грђића и другова нарочито се устало против свих оних, који су себи стављали у дужност, да у народу јачају народну свест, и то се образлаже просто овако: “Српска народна свијест! Ријеч, која велику улогу игра у српској пропаганди, јер се овдје и у разним другим згодама толико истиче, и добила је такав садржај и опсег, да се с њом морамо потање забавити, како би се исправно сватиле неке појаве у великосрпској пропаганди. У појму те ријечи лежи сав програм. Српска народна свијест, коју треба свакако јачати, идеја је заједнице свих Срба, коју треба остварити помоћу самосталне краљевине Србије, српског Пијемонта. Том идејом мора бити прожет сваки Србин и за њу уложити сав свој рад. То треба да буде циљ сваког појединца, а и цијелог друштва”. (Стр. 30.) Тако су се хотимице мешали појмови радикалног национализма са чисто теоретским питањем развијања народне свести, са тврдом намером, да се ово друго осумњичи првим и тако онемогући сваки такав рад у народу. То је била стара метода сумњичења у политичкој потреби врло радо примењивана из Беча преко својих људи. Овог су је пута проводили франковци. Занимљиво је, у тој идеологији, сравнити доњи став споменуте оптужнице са образложењем укидања савеза српских Земљорадничких Задруга у Хрватској, које је издано од судбеног стола 15. маја 1915. бр. 13229. У њему се вели: “Из писања “Привредника” јасно се разабире, да је савез србских земљорадничких задруга већ од првог почетка свог дјеловања развијао своју агитаторну дјелатност у правцу великосрбске пропаганде међу својим задругарима, прикривеним начином и разним правцима. Шири и гоји међу пучанством грчкоисточне вјере настањеним у краљевини Хрватској и Славонији путем разних пјесама, које су унешене из Србије у разним чланцима србску повиест, редовито и искључиво о свим догађајима, који говоре о сеоби Срба, о бившем србском царству, о цару Душану, цару Лазару, Девет Југовића, о боју на Косову и у обће о јунацима, који су били знаменити у раду за велику Србију, те позива народ, да се угледа у примјер тих јунака, знаменитих Срба, као својих националних идеала, који су радили на ускришању Душановог царства, за велику Србију. Овим дјеловањем настоји та задруга, да преко овог свог органа “Привредника”, пробуђује међу својим задругарима свјест, те их одгоји за мисао, да се сматрају саставним дијелом јединственог србског народа, који називају “целокупно Србство” и да се сваки појединац грчкоисточне вјероисповиести у овим краљевинама сматра истовјетним са оним у Србији”. На 1634 стр. оптужнице бањалучке налазе се ове речи: “Донашањем разних пјесама као и писањем чланака, који се истичу својом тенденциозношћу, упознавао се српски живаљ ових земаља (Босне и Херцеговине) са српском повјести особито са оним догађајима, који говоре о бившем српском царству, о цару Душану, Лазару, о српским јунацима, Краљевићу Марку, о боју на Косову као и о другим изразитијим личностима, које су се истакле у раду за велику Србију, које су се бориле за јединство српског народа и за ускрисење Душановог царства, те се онда особито наглашава, које су земље припадале Душановом царству, које још нису ослобођене, и у којим земљама живи српски живаљ. Тиме се је међу српским живљем ширила и његовала мисао, да су и они саставни дио јединственог српског народа и да се сваки Србин сматра истоветним са оним из краљевине Србије”.
Суд се у Босни и Херцеговини дао потпуно у службу антисрпске политике и дуг низ процеса јасно сведочи, у ком се духу расправљало и како се судило у њима. Ми ћемо један део њих приказати у овом прегледу.
Код окружног суда у Сарајеву осушена је 26. јуна 1915. др Стака Бокоњић на две недеље затвора без признања олакшица за политичке кривце с тога, што је писала свом брату Бранку Чубриловићу у Бању Луку, да им је брат Вељко, који је био обешен ради судеоништва у атентату на Франца Фердинанда, “био јунак и мирно умро”. Врховни суд повисио је одлуком од 1. октобра 1915. ту казну на шест недеља. У осуди се наиме узело, да је она тим речима славила и само дело покојниково: “Кад се узме на ум, да то пише сестра велеиздајникова, коју свједоџба о њезином понашању у политичком погледу приказује у врло неповољном свјетлу и која сама признаје, да је била предсједница женског антиалкохолног друштва “Побратимства”, те потпомажући члан “Српског Сокола”, а политичке тенденције ових друштава су и у јавности из досад проведених велеиздајничких парница добро познате, да није тешко ни мотива дјелу, које се оптуженој у гријех уписује”. А ипак, у тој истој осуди њој се одричу права за политичке кажњенике, и ако се тако изрично наводе политички мотиви за то дело и ако су њен брат и остали атентатори били суђени ради велеиздаје, а не ради уморства. То одбијање образлаже се тим, јер “није хвалила који политички злочин, већ како то прима и пресудни суд злочин уморства”. (Отуда бр. 1185.).
Петар Радаковић суђен је на основу § 329 код окружног суда у Бањој Луци 16. августа 1915. ради тога, “што је пригодом бакљаде, коју је друштво “Фадилет” приредило Његовој Преузвишености поглавару земље (О. Потјореку), када је публика клицала “Живио”, више пута ријечи изговорио: “Доље с њиме, лане је касап био”. 10. октобра 1914. суђен је исто у Бањој Луци Стеван Стијаковић, тежак, на основу § 141 (увреда величанства), што је казао: “Погину ваш мали цар и Спасоја Косић, па неће се земља преврнути, ако су погинули”. Јован Самарџић суђен је по § 142 6. марта 1915. ради неких својих карата писаних његову рођаку Тодору Самарџићу поводом скадарске кризе из 1913. године, дакле ради ствари које су изгубиле сваку актуелност и биле без икакве опасности за ред у држави.
Занимљиве су у том погледу и неке осуде штампаних дела и извесних писаца српских и словенских. Ради велеиздаје заплењене су Песме Војислава Илића, јер “у пјесмама упозорује писац на сјајну прошлост Србије и на њезину пропаст, као и на то, да се дијелови српског народа, што су под управом аустроугарске монархије, налазе у ропству, па да их треба ослободити и да ће се то постићи на тај начин, што ће се најприје ширити међу народом идеја слободе и мржње на тиране т. ј. против управе аустроугарске монархије, а онда да се доћи до тога, да се потлачени народ сам прихватити за бритки мач, осветити се тиранима и извојевати слободу, јер да садашњост додуше служи тиранима, али да суди само будућност, а та да припада народима”. Осуда је изречена 3. априла 1915. Пресудом сарајевског окружног суда од 15. октобра 1914. “проглашен је пропалим”. Толстојев спис у преводу Ј. Максимовића О присаједињењу Босне и Херцеговине Аустрији. Ту се Толстој бави “искључиво анексијом Босне и Херцеговине аустроугарској монархији, те током читавог разлагања, особито пак на странама 7, 8, 9, 13 и 14 истиче, да је присвојење тих земаља подјармљивање, отимачина и грубо насиље. Уз то неописивим погрдама и поругама настоји раздражити на презир и мржњу против те анексије, против припадности Босне и Херцеговине аустроугарској монархији. У разлагању, како би се таковом подјармљивању и насиљу могло доскочити, и како би се могле уништити све сметње и потешкоће у Босни, позива, потиче и настоји завести на непослушност и отпор против закона о обрани и против наредаба што важе на подручју Босне и Херцеговине”.
