Колико се водило обзира о људском поносу и о сталешком достојанству појединих лица види се добро из ове белешке, коју је 6. новембра 1914. донео Хрватски Дневник: “Ришћански попови. Како нам очевидци приповиједају, синоћ су бродским влаком доведена овамо три ришћанска попа. Који су то до овај час нијесмо могли сазнати. Но морали су нешто грубо починити, јер су им осим руку биле свезане и ноге”. А како се поступало с људима “иначе сведочи овај случај 9. августа 1914. затворени су Игњат и Ђоко Гудељ у Покрајчићима (кот. Требиње), а у исти им је мах, према судском спису 30/14 Требиње, запаљена и кућа. Велимир Мандић прича да је сам видео, како су у сарајевској полицији тукли атентатора Недељка Чабриновића. Сам шеф полиције Виктор Ивасиук “несретном човеку клекао на прса, једном га руком ухватио за грло, док му другом слаже апашке боксере у слабине и дере одело”. (“Босна у ланцима”, 27.). За друге казује ово: “Нас мучише жеђу, а оне у дворишту гледањем у зажарено летно сунце по цео дан. Неким опет правише оловком тачке у зиду, у које морадоше јадни људи гледати све дотле, док их не би вртоглавица ухватила, а тад би их дизали, тукли, и опет силили на гледање у тачку или сунце. У соби, у којој сам био ја, беху сами “велеиздајници”. Пандури би доводили међу нас пјану градску факинажу да нас терорише и изултира. И факинажа би нас уз псовку српске мајке, цркве, крене славе и т. д. злостављала под заштитом полицијских револвера. Једнога дана убацише међу нас пјана неког муслимана. Чим уђе залети се међу нас и псујући нам све што је знао удари шофера неког песницом у прса таковом силом, да се овај на земљу срушио. Кад је један од нас проти томе иступио тргоше “витешки” пандури сабљетине и замало те не попрскаше тамницу крвљу нашом”. (Сп. д., 38.).
За начин босанског судовања за време рата врло је карактеристичан овај случај. Два муслиманска момка, Милош Врабац и Мехмед Соколовић из Кута, срету једног дана, крајем 1914., сељака Димитрију Гољана из Долине (кот. Рогатица). Задрже га, наравно, одмах и огласивши га за комиту тражаху од њега, да им се тобоже легитимира. Човек је тај доиста био у војној служби у залеђини и показао им о том чак и писмену потврду. Та овима није требала. Пошто су га оборили на земљу и испребијали вежу му руке својим шалом и затраже, да њима даде све паре што има уза се. Одузеше му сав новац (20 круна) и једне опанке из торбе и онда га оставише на ледини. Гољан пријави ствар жандарима и умре после шест недеља. На суду, у Сарајеву, 15. марта 1915., бише оба момка осуђена само по четири месеца затвора и та неправедно блага осуда мотивисана је “општом узбуђеношћу због рата”. “Чињеница, да су комите доиста упале у земљу и у завичају оптужених вршили многобројне грозоте, оправдава њихову узбуђеност, у коју су дошли, кад су угледали њима сумњивог Србина где се упутио у њихово село”. Та је “узбуђеност” оправдање за најобичнију пљачку, а, занимљиво, ниједном се није узимала у обзир, кад се радило о оптуженим Србима. Овде је очита тенденција, да се судски заштити једно подло злочинство учињено против Срба као грађана апсолутно ниже врсте. Расправу је водио судски саветник Др. Мајер Хофман.
Још је карактеристичнији овај случај. 6. фебруара 1917. почела је у Сарајеву расправа против Радомира Бањца из Лешнице у Србији, србијанског поданика, ради – велеиздаје. Био је тужен, да су код њега ноћили Принцип и Грабеж, да их је он довео до Дрине, био у споразуму са српским властима и радио по интенцијама “Народне Обране”. Све кад би то било тако, – а и ту се имало много изменити може ли један ту!) поданик, за дело чињено у својој земљи и под својом владом, бити суђен и осуђен ради велеиздаје?
А Бањац је тако осуђен, по § 112, на 12 година тешке тамнице.
Земаљска Влада својом наредбом од 9. јула 1914. бр. 5544., обавестила је све политичке власти у земљи, да постоји извесна националистичко-револуционарна омладинска организација и да с тога треба провести тачне извиде. 25. јула, наредбом бр. 6558, саопштила је и имена неких ђака из те организације и тражила, да се изведу код њих кућне преметачине, да се позатварају и предају суду. “Проти онима испод 14 година одступила је влада судске списе травничком котарском уреду под бројем 144.314 дне 25. јула 1916. да се полицајно казне, што је котарски уред и учинио, осудивши их по 2 и 3 мјесеца полицајног затвора”. (Југославија, бр. 50,1919.)
12. маја 1915. вођена је у Сарајеву расправа против мостарских ђака гимназиста: Измета Сарића, Обрада Мастиловића, Радмила Грђића, Милосава Грђића, Чедомира Митриновића, Богољуба Братића, Влајка Лалића и Алексе Мисите и занатлија Чедомира Додера и Дејана Павића. Оптужени су били ради “великосрпске пропаганде” вођене у својој организацији Српске ђачке омладине тим, “што ће по свој Босни и Херцеговини приређивати с предавањима спојене концерте” у корист друштва Просвјете! Циљ тих предавања је развијати српску националну мисао и “изазивати на мржњу и презир против државноправног положаја Босне и Херцеговине према Аустро-Угарској монархији”. Суд, под председништвом дра Мајера Хофмана, осудио је на основу § 142 Мастиловића, Радмила Грђића и Лалића на годину дана; Сарића, Милосава Грђића, Митриновића, Братића и Миситу на 10 месеци, а Додера и Павића на месец дана затвора. 11. јуна 1915. суђен је Алија Драчо из Мостара ради судеоништва у велеиздаји, § 114, што није пријавио суду један састав Хасана Репца, у ком се тежи за национализирањем муслимана у српском духу и за стварањем Велике Србије. Драчо је осуђен на две и по године тешке тамнице.
