14. јуна исте године почела је расправа против сарајевских ђака у Травнику исто ради њихове организације “српско-хрватске националистичке омладине”, која да је тежила за културним и политичким уједињењем свих Јужних Словена уједну самосталну државу. Узор им је било београдско “Народно уједињење”. Кажњени су књижевник Боривој Јевтић са три године; Бранко Кебељић са две и по године, са по две године Камено Милошевић, Садулах Никшић, Хамдија Никшић, Виктор Рупчић и Мирко Кус; по једну и по годину Милан Прица, Максим Протић, Ђуро Бањац, Радослав Семиз и Момчило Мичетановић. Ради сличне организације били су оптужени и ђаци у Бањој Луци али савестан суд није нашао никакве стварне кривице у читавој акцији и решио их је оптужбе. Врховни Суд поништио је ту осуду и наредио нову расправу у Травнику. На тој је, исто по § 142, осуђен директор Др Коста Крзмановић са четири месеца затвора, што није ствар пријавио суду и ђак Богдан Јаракула са годину дана. 13 септембра 1915. почео је у Бихаћу процес противу тузланских ђака и професора. За једне од њих, према признаку, тврдило се, да су као чланови “Народне Обране” основали у Тузли тајну ђачку организацију револуционарног карактера, а други су тужени да су свесно пришли том друштву пристајући уз његов програм. Осим тог злочинства тужени су неки од њих и с тога, што су 7. априла 1912., пре три године, бунили ред и мир, прешавши у Зворник, на једном ђачком излету, и певајући тамо химну краља Петра, “Србијанци и Босанци”, и “Орао кликће”. Осуђен је Тодор Илић на смрт, Младен Стојановић на 16, Стеван Бабић на 15, Војислав Васиљевић на 14, Божидар Томић на 13, Марко Илић на 12, Сретен Стојановић на 10 година, сви на основу § 111. Ради сукривње у велеиздаји, по § 114, осуђени су на пет и по година Љубо Тодоровић, Бранко Јузбашић, Обрад Мићић, Љубомир Ранков и Никифор Тодић; на четири и по године Јован Зечевић; на 4 Вид Гаковић; на три и по Драго Мађер; на 3 Алија Симиговић; на две и по Алојзије Будимир, Светолик Милишић, Лазар Кладар, Захарија Зарић, Раде Старовић, Јефтимир Тангић, Драго Станишић, Петар Јовановић, Бранко Видовић, Милош Илић и Гајо Јовановић. По § 142 осуђен је Мустафа Беглић на 15 месеци; учитељ трговачке школе Адем Бисе на 11, директор исте школе Петар Милетић на 10 и гимназијски професор Вељко Вујасиновић на 10 месеци.
Прва велеиздајничка парница повела се у Сарајеву 12. октобра 1914. против учесника у атентату на надвојводу Фрању Фердинанда и Софију Хоенберг. Оптужени су били Гавро Принцип, од чијих су танета погинули, Недељко Чабриновић, Трифко Грабеж, Васо Чубриловић, Цветко Поповић, Данило Илић, Иво Крањчевић, Лазар Ђукић, Вељко Чубриловић, Митар Керовић, Неђо Керовић, Јово Керовић, Благоје Керовић, Цвијан Степановић, Михајло Јовановић, Бранко Загорац, Марко Перин, Никола Форкапић, Обрен Калембер, Мићо Мићић, Јаков Миловић, Обрен Милошевић, Иван Момчиновић, Фрањо Садило, Ангела Садило. Атентат, вели се у оптужници, “није само лична трагедија, него је један политички догађај првога реда”. Мотиви су му били идејни, а не лични и с тога се читаво дело не може квалификовати као просто уморство. Атентатори су хтели онемогућавати реорганизацију монархије, како је замишљао Фрањо Фердинанд, јер би обновљена Аустро-Угарска била јача и по том опаснија за великосрпске циљеве, за којима су они ишли.
“Великосрпска пропаганда, српска завјетна мисао, укорјенила и раширила се је у свим слојевима пучанства на начин, да је она постала опћенита и с тога је недвојбено била позната свима окривљенима, премда су Керовићи, Милошевић, Цвијан Стјепановић и Мићић само тежаци”. Свестан свог идеала и дела Принцип је на расправи изјавио, “да се не каје за своје чини, да није злочинац јер да је хтио само зло да острани… Аустрију је мрзио, јер је држао, да од Аустрије може јужним Славенима доћи само зло. Стога је он и закључио с Чабриновићем, те касније и с Грабежом. да убије пријестолонасљедника Фрању Фердинанда, којега је држао највећом погибељи за идеју уједињења Срба и у опће јужних Славена под српским водством”. (Хрв Дневник, бр. 276.) Осуђени су били овако: Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић и Трифко Грабеж као малолетни са по 20 година тешке тамнице; Данило Илић, Вељко Чубриловић, Неђо Керовић, Мишко Јовановић и Јаков Миловић на смрт на вешалима; на 16 година Васо Чубриловић, на 13 Цветко Поповић, на 10 Лазар Ђукић и Иво Крањчевић; на доживотну тамницу Митар Керовић; на три године Бранко Загорац и Марко Перин; на седам година Цвијан Стјепановић. Остали су били ослобођени. 3. фебруара 1915. обешени су Данило Илић, Вељко Чубриловић и Мишко Јовановић. Први је обешен Чубриловић. Показао се као јунак и свестан своје жртве. “Вешалима је пришао сигурним ходом, скинуо је сам овратник и кравату и дао се мирно везати. Хтео је нешто рећи, али није доспео, јер је добошар ударио у бубањ, и у исти час му крвник бацио узицу око врата”. Други је био Јовановић, узбуђен и уздрхтао, али прибран. И њему је реч пресекао добошар ударио у бубањ и у исти час му крвник бацио узицу око врата”. Илић је био “резигниран, готово би се могло рећи апатичан”. (Боснисцхе Пост, бр. 27.). Извештач Хрватске, међутим, јавља, да је Чубриловић под вешалима кликнуо: “С богом, живио народ, живио…”, и да су у тај мах ударили бубњеви, а он је већ имао конопац око врата”. И Јовановић је под вешалима узвикнуо: “Живио народ!” (бр. 978.)
Остали, који су одведени у разне тамнице, почеше наскоро умирати један за другим. Брзо иза осуде умро је у Сарајеву 1914. Марко Перин; 26. јануара 1916. умро је Недељко Чабриновић у Терезијенштату; 22. марта 1916. Недо Керовић у Мелерсдорфу; у октобру је завршио Трифко Грабеж у Терезијенштату; у лудници у Прагу умро је крајем априла 1917. Лазар Ђукић; 29. априла 1918. умро је у Терезијенштату Гаврило Принцип.
