Жандари су често пута, по свом обичају, при таквим преметачинама били врло брутални (наредник Косановић из Кнежисе, кот. Дубица, мучио је жену Симе Кондића у Слабини; кот. Нови, тукао је и натерао, да голим телом седне у врућ шљивов ком!), а што је било још горе одредили су, да се свима тим “непокорним” и свима, који су од невоље крили жито, не сме издати из централе ни зрно за прехрану. Споменути Ћенадићи морали су од децембра 1917. до нове жетве, пошто им је одузето све, јести млевене отучке од кукуруза. Петар Шарић (кот. Кључ) сакрио је 1916. своје жито, које се посла тога нашло. Не само њему, него и читавој његовој породици било је од тог дана забрањено, да учествују у прехрани из опште централе тако, да је читава кућа морала да скапава од глади, зар није било другог начина, да се тај човек казни и зар се казна морала протезати и на недужну децу? Слично се догодило, да истакнемо још један пример, Мати Модрићу из села Блажевића (кот. Кључ). Он је превозио жито са железничке станице до централе. Једнога дана фалило му је на колима 50 кила кукуруза, не зна се како. Он је био присиљен, да их плати, – против чега се не би имало ништа приговорити – али су истодобно и он и сва његова породица били искључени од прехране из централе.
Према посебној владиној наредби било је сено у котаревима Приједор, Нови, Дубица и Градишка реквирирано “без обзира на потребе приватника” тако, да су многи сељаци остали без крме за стоку и били принуђени, да је пошто пото чим пре продају. Сено је требало за војне лиферанте, који су тако дошли до двоструког добитка: могли су јефтино изхранити своју стоку и доћи, исто тако, врло јефтино, по сенама, које су они хтели, до новог блага. При реквизиции сено се плаћало по 13 хел. кило, док је тржна сена била 1,201,50 круне. А што је још горе: сено се није исплаћивало по мери на вази, нити се уопште тако мерило, него су га, да упросте посао, “стручњаци” одмеравали од ока, наравно увек на штету сељака. Како се при реквизицијама и иначе мало пазило, нека покаже овај пример. Село Корићани (кот. Травник) лежи око 1200 метара над морем и има пашу, у најбољем случају, од маја до октобра. 1917. године то је село имало због велике суше само 2072 метр. сенте сена и 2821 комад велике и мале марве. За прехрану преко читаве зиме не долази дакле на главу ни пун метар сена. А ипак реквирирала се и одатле читава трећина сена, 710 метр. сенти!
Трговину са шљивом закупила је Привилегована Земаљска Банка, која сама одређује цене како хоће. Њен добитак 1917. износио је 14,000.000 круна. Кад се сравне сене, које сељак добива за своје главне производе са сенама, које мора да плати за индустријске артикле, за прехрану и остало, онда се јасно види, да он неминовно иде својој пропасти. Њему се шљива плаћала измену 2440 хел., духан измену 23,50 круне, а он је морао да плати клупко конца по 4050 круна и метар најобичнијег сукна по 90120 круна!
Тежак је и иначе имао највише да поднесе. За чиновништво се бринула влада и оно само за се искоришћавајући своје положаје за мито и криомчарење; грађанство се, добрим делом као вештије и окретније бавило лихвом, криомчарењем и трговањем, а само је тежак био упућен сам на се и осуђен да својом муком зајази и једне и друге. Он је подносио све непријатности. Ево, на пример, само једне. Све централе за прехрану биле су по варошима. Тежаци су по свој оброк брашна морали долазити сами и из најдаљих села и чекати онда у граду по читаве сате, чак и по читаве дане да дођу на ред и да им се да или не да њихов део. Фра Ћирил Иванковић јавља, да су његови жупљани из Ружића често пута у Љубушком по осам дана чекали, да добију своју квоту. А и до те се није увек могло доћи, јер се најпре имало подмирити чиновништво и град. Фра Милас, жупник из Дриноваца, тврди, да у његовој жупи једна породица са 11 глава за 14 дана није могла добити ништа, а једна друга са 9 глава, да није добила ништа за 18 дана! Сличних случајева било је више. А живети се морало. У љутој невољи дизали су се тад људи из најдаљих наших крајева, из Требиња, Билеће, Љубушког, Гламоча, Петровца, да иду у Славонију, не би ли тамо нашли штогод жита, – било се пресрећно са 5060 кила – да донесу кући и прехране породицу. Није се питало за умор и трошак. Продавао се задњи комад блага или задња крпа из куће, да се само може поћи до железнице и побринути се за храну. А и онда колика невоља! храна се могла пронети само криумчарењем, које је било спојено с много опасности, или у изузетним случајевима пропуштањем појединаца. А помислите, колико је морао бити очај оних, који би прошли толики пут, платили толики трошак, купили жито, па кад им га на граници заплене жандари или финанси и потроше за своје сврхе! Како натраг? Без новца, без хране, у гладну кућу, где све чека на његов залогај? Да избегну томе и да спасу животе кренуле су биле читаве породице из петровачког и гламочког котара, да се селе у Славонију у Угарску и да се тамо сигурније прехране. Број тих исељеника рачунао се на 7000-8000 душа. Колика је морала бити беда у земљи показују довољно ови подаци: читава жетва износила је 1914. у Босни и Херцеговини 5,655.330 метр. сенти житарица, 1916. само 2,799.760 а у 1917. тај је број спао на 1,544.290. За одређену квоту по глави (7 кила брашна месечно за градове, 10 на селу, 19 за тешке раднике) требало је за читаву земљу 21,158 вагона жита, а земља је имала свега, кад се одбију усеви, 10807. Све се остало морало увести, а како је с тим ишло у доба опште дезорганизације и у приликама, кад се то сматрало као нечија добра воља, може се Бех мислити.
