Последица тога била је глад, и то најужаснија. Ево примера. Породица Лаловића из Загорја код Калиновика била је пре рата врло имућна. На почетку рата убили су војници сву четворицу одраслих мушких у тој кући. Остала је само удовица Милица Лаловића са децом. Још недорасла сина узели су јој у војску, а њу су с децом отерали из куће. Побегла је у околицу Мостара, где је проживела око годину дана. Кад јој је најзад успело да се врати дома, нашла је пусту и разваљену кућу, у којој више није било ничега. Пређе с тога у једну колибу, где је некако провела лето, али кад је дошла зима и глад, наста страховита невоља. Јела је с децом траве и корење, козлац и липову кору, али ни тога не би довољно. Деца су умирала у најтежим мукама; испадали су му нокти на рукама и ногама; отицали су као брешчићи и најзад су, у најљућем јаду, угризали једно друго. Тако је преко зиме 1916. сиротој жени умрло петоро деце. И из других крајева исто су тако страшне вести о помору од глади. У Храсну (кот. Мостар) умрло је у пролеће 1917. 18 особа од глади; у љубушком котару, у Ружићима 21, у Тихаљини 14, у Дриновцима 41, у Вељацима 6, у Грудама 8, у Међугорју 10, у Ракитном 4, у Горанцима 3, у Клобуку 5, у Хумцу 11, у Витини 3. У Дриновцима од 41 умрлих 21 је било са шездесет година и више, а 6 испод десет година; у Тихаљини од 14 умрлих 7 изнад 60 година, а 4 испод 10; у Вељацима, Грудама, Хумцу и Витини од 28 умрлих беше 13 изнад 60, а 4 испод 10 година. У гламочком котару било је села, која од 30. октобра 1917. до 18. јануара 1918. нису добила ни зрна жита из државних централа. У четири села тога котара, у месецу децембру, умрло је 11 особа од глади, од тога 7 у самој Прекаји. Фра Б. Јерковић из Храсна јавља, да је у његовој жупи лекар констатовао само један случај смрти од глади на домаћину једне куће (мај 1916.), док је он по дана пре тога сахранио његову жену и кћер, који су умрли сигурно из истог разлога. Фра Никола Иванковић обавештава, да су њему самом и отац и мајка умрли од глади, док је он био у Бечу не могући им помоћи. Сам господар Босне, генерал Саркотић, признао је јавно, да по жандарским извештајима, “није могао набројити више од 200 случајева смрти од глади и то у пограничним подручјима” (Хрватска Ријеч, бр. 205,1917.) И несумњиво би број тих страшних вести био још већи, да није дошла срећна мисао спасавати децу од глади и слати их на прехрану добрим људима у Хрватској, Славонији, Срему, Бачкој и Банату, где су били збринути и заштићени. Захваљујући активности племенитих женских из одбора СХС било је до 1. августа 1918. 12270 деце из Босне и Херцеговине доведено у те крајеве и дато на прехрану.
И помор је уопште био необично велик због силних патња и изнурености становништва, као и због лоше прехране. У годинама 1914-1917. умрло је у Босни и Херцеговини, по службеном саопштењу, 100.986 деце испод десет година, што прелази нормалу готово за двоструко. У извесним парохијама разлика је измену случајева смрти и порода необично велика, понекад двоструко већа, нарочито од 1916. унапред. У жупи Храсно, да се вратимо на познате извештаје, где се о тим стварима водила прилежна евиденција, од 1.1. до 25. X. 1917. било је 33 рођених и 66 умрлих (+ 9 код војске; свега 75); у Ружићима 1917. 35 рођених, 76 умрлих (+ 15 код војске); у Посушком Грацу 1916. 49 рођених, 54 умрло (+ 20 код војске), 1917. до 20. XИ. 29 рођених, 58 умрлих (+ 8 код војске); у Дриновцима 1916. 60 рођених, 71 умрлих (+ 6 код војске), 1917. до 15. XИ. 37 рођено, 82 умрло (+ 2 код војске); у Граднићима 1916. 131 рођено, 150 умрло (+ 28 код војске), 1917. 105 рођено, 135 умрло (+ 9 код војске); у Черину 1917. 51 рођен, 98 умрло; у Ракитном 1916. 60 рођен, 77 умрло (+ 26 код војске), 1917. до 2. XИИ. 50 рођено, 79 умрло (+ 18 код војске); у Посушју 1916. 82 рођена, 84 умрла (+ 11 код војске); 1917. 78 рођено, 86 умрло (+ 16 код војске); у Грудама 1916. 50 рођено, 44 умрло (+ 10 код војске); 1917. до 15. XИ. 39 рођених, 61 умрлих (+ 17 код војске); у Ваљацима 1916. 54 рођена, 42 умрла (+ 9 код војске), 1917. 33 рођена, 43 умрла (+ 10 код војске); у Тихаљини 1917. до 15. XИ. 31 рођено, 67 умрло; у Клобуку 1916. 54 рођено, 69 умрло (+ 7 код војске), 1917. до 25. XИ. 55 рођено, 59 умрло (+ 16 код војске);у Хумцу 1916. Порођено, 98 умрло (+ 41 код војске), 1917. 102 рођено, 133 умрло (+ 16 код војске). Тако је од прилике било и по читавој осталој земљи. По службеној статистици био је већ 1915. број мртвих већи него број рођених (57.844 рођ., 62.792 умр.); 1916. био је број порода 39.228 а помора 56.939; 1917. било је 15.092 умрлих више него рођених, (46.114 пол)., 61.246 умрлих). При том нису урачунани сви губици код војске (нарочито не за 1917. и код заробљеника), који би ову разлику чинили још речитијом и још страшнијом.
Извештаји о стању деце били су страховити. “У овдашњем крају”, пише котарски пристав из Слуња Сава Јаковљевић женском одбору СХС 20. децембра 1917., “по српску је дјецу зло. Има их по цестама, шумама, стијенама и гдје год се човјек макне. Очеви су им у војсци или су изгинули, а мајке им у Славонију отишле. Дјеца су тако остала на цести”. Сама влади блиска Bosnische Post, бр. 128 од 1917., наводи, да “босанска дјеца гладују” и да је њихова невоља у источној Босни ужасна. У селу Раткову (кот. кључки) убио је Ђорђе Шајић, дечак од седам година, свог трогодишњег брата Душана, да га спасе од мука ради глади. У два транспорта деце, која су ишла на прехрану, умрло је троје од глади. Готово без одела, са подераним кошуљама, без гуњчића и често без гаћа, потпуно изгладнела деца су долазила у Загреб, преко читаве зиме, толико беспомоћна и клонула, да их је требало просто враћати у живот. А власти су се толико немарно бринуле о њима, да је један транспорт деце из Херцеговине, 512 на броју, ишао теретним возом од Мостара до Брода, од 3. априла у 1 сат по подне до 5. априла у 7 сати пре подне, дакле пуна 42 сата, за један пут, који се иначе преваљује за 18-20 сати. Од Коњица, где су вечерала у 7 сати првог дана до Завидовића, где су дошла други дан у вече у 5 сати, деца читавим путем нису више ништа добила да једу. Такав рад сматрао се још помагањем читаве акције!
Каквих је све примера насиља и суровости било код органа власти нека покажу ови случајеви. Судац Јосип Храбар навео је у 123. бр. Српске Зоре, да је љубински котарски предстојник Франц Мајербергер за 1916., 1917. и 1918. годину реквирирао по 14 литара млека дневно за своју потребу и њим хранио своја три пса и магарицу. Млеко је узимао бадава и никад никому није било плаћено. “Свет је у помањкању хране јео хљеб од кљенове коре, дапаче је било случајева да су људи јели хљеб направљен од земље и истучених костију помешан са лојем. То је мени као тадашњем суцу било добро познато јер сам имао сијасет пријава смрти услед тог јадног круха. Једна сирота жена је имала једну краву од које је музла млеко за свог јединца синчића који друге хране осим тог млека није имао. Она је ипак морала носити предстојнику Мајербергеру млеко и ускраћивати једину храну свом јединцу”. О свим неделима тог престојника поднесена је пријава бившој Земаљској Влади; проведена је и истрага, која је све то утврдила; али је ипак све остало по старом. Мајербергер је означавао суца као “југословенског агитатора” и непријатеља Мађара и то је за оно време било доста да га потпуно заштити. Био је само премештен из Љубиња у Сарајево.
