Многи чиновници, нарочито престојници по котаревима искоришћавали су ову оскудицу и време без контроле у најсебичније трговачке сврхе и зулуме. Читав низ билећких грађана са ужасом је приказивао рад њихова управитеља Венсела Собека. Тај је човек узео читаву апровизацију котара у своје руке и настојао, да читаву трговину с намирницама проведе сам. “Гладан народ није смио питати… за цијену, а кад би која сиротиња изустила коју ријеч о цијени и изразила своје негодовање ради прећеране цијене, то је Собек обичавао мјесто усменог одговора својим корбичем немилице тући јадну сиротињу… Њему је био главни принцип издати животне намирнице ономе који боље плати, а не онима, којима је морао давати. Тада постојећи трговачки конзорциј у Билећи наручивао би на свој рачун жита, брашна и т.д., но кад би та роба стигла, то је Собек исту робу у своје магазине у дворишту котарског уреда смјестио и сам собом продавао, наравно уз лихварску цијену, а тако исто је радио и са житом, које је дошло на котарску примоћну закладу”. Поред тога, бојећи се пријаве и тужбе, он је вршио честе зулуме, да застраши публику или да се освети. Тако је, на пример, затворио Јоку Мирковића, мајку од шестеро деце, јер је посумњао да се она потужила ради неправедне деобе хране и злостављања. “И ако су сви грађани доказивали невиност Јоке Мирковић и молили Собека, да је пусти из затвора, Собек без милосрђа и без икакових људских осјећаја одбио је ту молбу, а Јока Мирковић морала је са својим дјететом од неколико мјесеци и при сиси 10 дана невино одлежати”. “Луку Капора, Тома Анђелића, трговце из Билеће, те свештеника Риста Бјелетића и још других 16 виђених грађана и сељака исти је Собек одмах након њиховог повратка кући из Нежидера, где су били интернирани, на своју руку предао војсци на рад, те су морали 6 мјесеци радити на цести по граници Црне Горе”. Порезника је денунцирао као великог Србина само за то, “што га је као порезни чиновник морао опорезовати ради његове трговине са храном”. (Српска Зора, бр. 83, 1919.).
Власти саме чиниле су врло мало да ту општу беду умање. Мислећи, да ће зло изгледати мање ако га занечу, оне су просто забрањивале свако извешћивање о томе, чак и пријаве смртних случајева од глади, и систематски су угушивале сваку јавну дебату о том. На лични захтев генерала Саркотића, поглавара земље, нису ни загребачке новине смеле доносити никаквих вести из Босне, које би стање приказивале у правој светлости. Самовоља власти била је безгранична. Тако су се, на пример, могле да врше и овакве ствари: престојник у Санском Мосту Ото Дајч основао је био са 160.000 круна општинског новца свињску клаоницу, која је, невешто вожена, довела до дефицита. Да га надокнади он је, поред јавног лихварења са животним намирницама у граду, издао наредбу, да би протурио неке суве смокве својих помагача, да нико из централе не може добити брашна, ако не купи и тих смокава, и то комад по 32 хелера! Бедни свет, и тежаци и грађани, морали су вршити ту заповест, и ако су за свој новац имали несумњиво пречих потреба. Или овако: на прузи Срнетица-Јајце силом су гонили свет на рад и плаћали му надницу, уз тадашње сене, по цигле две круне! Ратне потпоре, издаване породицама мобилизованих, биле су оскудне и према сенама за намирнице више него недостатне. Луца Орешковића из села Блажевића (кот. Кључ) добивала је за се и своје осам деце само 50 круна месечно. Иван Буљан Стојанов из Чапљине служи с братом Јуром у војсци, има шестеро чељади, а ти примај у 30 круна потпоре. Јуре Селчић има у војсци два сина, код куће 11 глава и добива 28 круна. Сава Зуровац, чији је муж Митар погинуо, а она остала с петеро нејаке деце, добивала је 26 круна месечно. Јања Вранкић, старица од 74 године, чији син Анте од почетка рата служи у војсци, прима заједно са осмеро унучади 31 круну. И т.д. Листа би ова могла да се отегне у бескрајност, све са примерима овакве врсте.
Злоупотребе су чињене нарочито и са уписивањем ратног зајма. Трговца Ристу Ђајића у Фојници код Гацка дао је невесињски престојник затворити, пошто му је 17 пута вршио кућну преметачину, и онда га послати на фронт. Од његове жене, која је с читавом породицом остала незбринута, тражио је ипак уписивање ратног зајма, претећи јој, да ће иначе скратити читавој породици давање хране из апровизацијоног уреда. Таква је претња, наравно, морала деловати. Свештеник Павле Убавић из Герзова, оптужен ради велеиздаје у Бањој Луци, зовнут је једног дана, пошто је био решен оптужбе, али још придржан у затвору, на суд, где му је саопштено, да је добио неку тражбину, али да му се она одмах уписује у ратни зајам. Он је, збуњен, морао пристати.
У школи су учитељи натеривали децу, да уписују зајмове и ко је год од родитеља имао ма какав сталнији приход морао је пристати на то. Bosnische Post, бр. 234, 1915., јавно је прогласила ту идеју. Исто су тако присиљавани и чиновници и на рачун тога су им деломично одобравани предујмови, који су се онда у ратама имали враћати.
Поглавар земље, Стјеран Саркотић, упућивао је сам циркуларе и јавне позиве “црквеним великодостојницима, манастирима и жупницима, политичким областима и учитељима, порезницима и цариницима, финансијској стражи и жандармерији, управитељима ерарних и приватних индустријских предузећа” да “делују” “на све њиховом делокругу приступачне, односно има подређене кругове становника и намештеника”, да што више уписују за ратни зајам. А шта је такав позив, с том одвише јасном стилизацијом, у оно време апсолутне силе имао да значи, мислимо да не треба поближе објашњавати.
Комесар града Сарајева, кад је општина грцала у дуговима, уписао је за IV. ратни зајам 500.000 круна. Исти је случај био и са мостарском. Пупиларни фондови, не тражећи одобрења заинтересованих, уписали су на своју руку 825.000 круна на прва четири ратна зајма. Тако је чињено и с многим другим фондовима. Инвалидски фонд уписао је 100.000 круна за IV. ратни зајам; исто толико и фонд Црвеног Крста. Котарске примоћне закладе уписале су на прва четири зајма 640.000 круна. У Сарајеву је ратни зајам, иначе, уписиван код владина повереника, односно градског комесара. Тај је звао појединце себи и често диктовао суме за упис, које су се ту морале и исказати. Исто су то чинили и многи престојници у земљи. Тако је скупљено за седам ратних зајмова 217.000.000 круна у Босни и Херцеговини.
Кад нису успеле све комбинације за сазив ужег босанског сабора и кад се у земљи видело и сувише очитог устезања, да се уђе у разне меџлизе, где ће требати људи из народа да својим именима заштићују погрешке режима и деле одговорност с њима за дела учињена без њих и преко њих, влада је најзад одлучила да посебним начином дође до таквог једног тела. “Наредбеним путем” створила је такозвано Прехранбено Вијеће у јануару 1918. и позвала га на преговоре о храни месец дана касније, кад је хране готово нестало и кад се у главном није имало о чем много разговарати. А како је и од кога је састављено то веће види се најбоље по том, што је Бању Луку заступао један жандар, Ахмет Хаџикадић, који је за ту прилику добио нарочит допуст и дозволу да се обуче у грађанско одело и што је, мимо све друге Хрвате и католике тог окружја, ишао као народни изасланик немачки колониста из Рудолфстата Оскар Бекман. А такво веће може се већ мислити, како је смело, знало, могло и хтело бранити интересе гладног народа и указати отворено на праве узроке његова положаја! Занимљиво је даље и ово. Јуна месеца 1918. била је у Брчком једна шира анкета шљивара и шљиварских трговаца. Ови су поднели преставку владином поверенику, да према привилегованој Земаљској Банци, која је монополисала сав извоз, и према њеним прекупцима заштите своје интересе, који су истодобно интереси свих продусената шљиве у источној и средишњој Босни, интереси неколицине хиљада наших људи. Владин повереник им је одговорио у име старије власти, али поводом његова одговора није смела пасти ниједна реч ни дебате ни критике Од каква су онда смисла била та већања, анкете, саборисања и све друге формалности? Не значи ли то просто, да се као у свему другом, и ту морала ропски слушати реч војног заповедника земље и да се по том систему безусловне покорности имала милитаризирати и трговина, као што је то већ било учињено готово са свим другим?
