Наслеђе разривене Аустрије, и морално и физички и материјално, имаће дуго да тишти нашу нову државу. И ако је рат ублажио многе опреке, проширио наше видике, продубио наша осећања дао нашим погледима нов и пунији и свеснији садржај, он ипак није лишио свет свих старих страсти и није могао да подједнако делује на све интелекте. И по свом постанку, и по начину свог вођења, и по невољама које је изазвао он је отворио многе ране и оставио их незасељене све до најновијих дана. С још увек много предубеђења ми улазимо у нови живот, заражени моралом, који нас је узајамно тровао. И ако би можда било наивно говорити о потпуном препорођају, који је имао да наступи у нашем друштву, свакако је потребно истакнути, да се можда и одвише, и не несвесно, надовезује на старо, које је у много случајева било и мало добро и мало похвално и нимало на понос наше националне културе. Ми не смемо дозволити, у највишем свом интересу и у име те културе, за коју се данас одушевљавамо да се ма кад у будућности могну поновити страховити примери наших међусобних одношаја, које је на извесним местима тако сурово документовала хисторија овог рата. Слобода само развија врлине и она ће, надамо се, онако исто интензивно прочистити наше душе, као што је светлила у нашим идеалима.
Напомена.
Молим, да се, поред ситнијих грешака, исправи екавштина у меморандуму, стр. 714, коју је слагар унео према мом осталом тексту у том наречју.
Како је било и очекивати током времена долазе у јавност и новији подаци и прилози за ствари, које обрађује ова књига. Ми их, накнадно, спомињемо овде упозоравајући на потребу, да свак треба да напише верно и с прецизним ознакама, све што је видео и доживео у ово тесно време, да би за доцније нараштаје остала што пунија слика свега оног што је пратило велики Свјетски Рат и стваран>ь најобилнијег дела наље хисторије.
За заинтересованост у сарајевским демонстрацијама сведочи то, што је један стражар, Будњевић, био кажњен затвором од шест месеци, “само зато што се машио за сабљу пут разбијача” и што су стражари, по исказу једно! надстражара, морали бити пасивни, јер су њихови команданти посматрали рушење не кушајући ништа да то спрече “Срп. Ријеч”, бр. 165, 1919. Трговца Алексу Бајчетића упозорио је један стражар пре подне 30. јула, да уклони деиј из куће казавши му “да неће имати заштите од стране власти.” При рушењу код њега учествовали су и улански војници, а кад је он молио једног официра за заштиту добио је одговор: “Geschiet ihnen Recht” С. Р. бр. 161.
Како се у затвору поступило с похватаним атентаторима казују писма Трифка Грабежа протурена потајно његовим родитељима. У њима он пише: “Ону вече кад су ме свезана дотјерали предадоше нас у полицијски затвор. Ту смо се растали, и мене су до пола ноћи испитивали владин повјереник Герде и барун Колас. Испитивали су ме унакрштавајући разна питања, како би лакше што од мене дознали. Али пошто не хтједох ништа признати, предадоше ме у зелену собу мађарским шпијунима. Мучења су била ужасна. Стезали су нам грудни кош са неком машином од које смо страшне болове трпјели. Чучање на бурету било је још горе, буре је било напуњено с сементом, а на рубу бурета морали би клечати, али, како је било немогуће равнотежу одржати, падали би, прашина би нас гушила и тукли би нас све дотле док се не би онесвјестили. Под дојмом тих мука пренио би се у неки сан, и кад би ме ударцем пробудили спремни још увијек на нова мучења, ја једног од ових ошамарих, али су се тек онда разјарили и наставили су још страшнија мучења. Волио бих да су ме убили. Све им то не бијаше доста, него су и псе нагонили на нас, али највећи је гњев показао један муслиман ваљда за увријеђеним поносом за Фердинандом и Софијом, који ме толико мучио, да не могу ни описати. Можда би се више задовољио, да ме убио. Говорио је, да сам бунио наше Паљане на устанак и наговарао је свију да ме и даље муче.” (Глас Народа, бр. 276,1920.).
