Илија Бабић, таоц у Пазарићу, преведен је 6. априла 1915. у сарајевску болницу са осамнаест рана на телу и две на врату. Они, који су га предали у болницу говорили су, да се ранио он сам и то с тога, што му је додијао такав живот. Ако је навод истинит, та је аргументација врло карактеристична за поступак, који су таоци имали да подносе од својих чувара и других лица, с којима су долазили у додир.
Тих је таоца било све до 12. јула 1917. Задњи су: поп Ђорђе Трабеж с Пала, таоц на Алипашину Мосту; поп Никола Костић из Бања Луке, таоц на мосту преко Уне између Добрљина и Волиње и прото Душан Кецмановић, таоц на железничком мосту у Добоју. Овај задњи, окружни прото бањалучки, био је интерниран од 28. јула 1914. до 25. априла 1916. у Бањој Луци, Араду, Неждеру и Шопроњеку 9. августа 1916., на заповед земаљског поглавара Стјерана Саркотића, био је поново послан у Добој, да служи као таоц. Како се још тада поступало с њима сведочи најбоље баш овај пример. У Добоју је Кецмановић предат једном подофициру и морао је спавати у једној тесној соби са својом стражом од девет војника. Прљава, смрдљива соба, пуна инсеката није имала ниједног кревета, него се морало спавати на голој дасци, мало одгурнутој од тела, без сламе и без икаква покривача, храну је добивао најпре с војницима, а после од 1. септембра 1916. са српским интернирцима из Добоја. Забрањено му је било свако читање, док се после нису присетили, да бар то дозволе. Тек 12. јула 1917. био је пуштен кући, али са строгом забраном да не сме вршити својих дужности као окружни прото.
О здрављу таоца није се, наравно, водило никаква обзира. Чак би се могло рећи противно. Дра Живка Њежића, који је бацао крв, хотимице су у Алипашином Мосту сместили у једном загушљивом и влажном подруму. Сарајевске таоце држали су првих дана све на станици збијене у једном вагону, не давши им ни шетње ни одмора, ни могућности да испружени легну. После 2. децембра 1914. остало је било у Мостару само шест таоца: Др. Јурош Круљ, Светозар Ћоровић, Манојло Јелић, поп Стеван Шиниковић. Ђорђо Лабало, и Владимир Спахић. Ти су људи морали онда пратити транспорте сваки прекодан, често сваки дан узастопце, од Хума па до Коњица, не могући и немајући где по читаве ноћи склопити ока. А незгода је било сваковрсних. “Кренемо ли из Мостара”, пише С. Ћоровић, “гурну нас обично у претопао вагон, те се читавим путем непрестано знојимо. Али чим дођемо до Хума, туре нас отуда у вагон који као да се још никада наложио није и у коме од студени дрхћемо све до Мостара. Каткада допремо и у отворене вагоне и тада нас изложе још јачој студени и промахама. Никакве хаљине не могу одбранити од назеба. Зато, наскоро, и почесмо побољевати један за другим. Одлежимо по два по три дана, па опет на пут. И опет озебемо и поново легнемо”.
Док су наши људи, тако затворени и немоћни, били чувари државног поретка и одговарали за унутрашњи мир, дотле су у неким местима поновљене јунске демонстрације против Срба, без икакве казне за оне, који су их инсценирали. Нарочито су биле сурове те демонстрације у Мостару за време мобилизације, од 26. – 29. јула. Оне су, у вези са пријашњима, биле толико нељудске и бестидне, да је сам мостарски бискуп, фра Алојзије Мишић издао, 1. августа, једно посебно пастирско писмо и унио у њ ове речи: “Сазнали смо, ојађени у души, да су неки између вјернога стада минулих дана далеко заборавили се својих кршћанских дужности, дали се завести од обиестне, безглаве и развратне млађарије, који сију мржњу, немир и несклад, одвојили се од правога кршћанскога стада и убројили се у чету, којој није свето поштивати туђи иметак, те с којим у друштву около по градовима у разним навратима револуционарно обилазаху и на штету ближњем поганским и управо дивљим начином куће разваљиваху, квар по трговини и по зградама велики проузроковаху”.
Каква је била стварна унутрашња потреба за узимање таоца показује врло речито ова афера. Прњаворски предстојник, Хрват, Милан Блажековић, јамчио је за ред и мир у свом од ратишта удаљеном котару и није подузимао ништа, да узбуђује свет. Кад је од владе дошла по други пут наредба, да мора узети такође, и то људе од значаја, он је одговорио, да то не може учинити. Јер нема повода за то и јер се против тога буни његова правна свест. Он је на то одмах опозван, а на његово је место послан злогласни Рабатић, који је за пар дана увео страховладу и за кратко време упропастио читав низ српских ексистенција. Јасно је онда, зашто се тако пашовало и по осталим крајевима и колико је за то било савесне оправданости.
