Још пре него је предан ултиматум Аустро-Угарске Србији почело се затварањем соколских функционера у Бањој Луци и Спљету и кућним преметачинама по свој Далмацији, Срему, Босни и Херцеговини. А после предаје ултиматума и његова одбијања у Србији зарезало је још исте ноћи, 25. јула, затварање свих угледнијих народних људи у свима нашим местима, и то без разлике свих оних, који су били изразите националисте и отворени поборници идеје народног јединства. Као такви страдали су Срби понајвише, па напредни Хрвати, нарочито по Далмацији, и Муслимани, који су се осећали као Срби. Постојећи закони о заштити личне слободе и о забрани присилног протеривања припадника једне општине у другу, која му је туђа, били су просто игнорирани. Врховна војна власт наредила је, по напред спремљеним плановима, да се “у интересу војног водства” морају безуветно провести извесна затварања, конфинације и прогони свих ових људи, за које се политичким и војничким властима могло чинити, да нису довољно “лојални” и да “угрожавају јавну сигурност”.
У ратном министарству образовала се једна централа, “(к.ук. Kriegsuberwachungsamt”), којој је била дужност да спроведе организацију те државне сигурности, односно, да нађе начине, како ће непоћудне људе учинити мање опасним за опште војничке и државне интересе. Командама појединих трупа дате су наредбе, да “оне особе, које нису довољно осумњичене ради каква кажњивог дела, него су само уопште политички непоуздане и сумњиве, лише слободе и да буду чуване било од политичких области, било од војничких команда аналогно као и ратни заробљеници”. Војним судовима је опет наложено, да означе за своја лица, да ли су “политички сумњива” (политисцх вердуцхтиг; отуд ознака р. в.) и да онда такве људе не пуштају, него да их предају оним органима, који су већ одређени да воде надзор над тим елементима, који имају бити интернирани или конфинирани. Мерило, зашто је и у колико је ко политички сумњив и по чем то да се узме, оставило се потпуно увиђавности и компетенцији политичких и војних власти, којима се сад дала најзгоднија прилика, да чине самовољу и несавесности најширег обима.
У исто време организована је и посебна војска за потпуни грађански рат у земљи. То су били такозвани “шуцкори”, (Schutzkorps), “заштитне чете”, регрутоване обично из најгорег олоша муслиманског и католичког пролетаријата, створене да тобоже држе ред у залећу војске и да паралишу евентуално деловање српских комитаџијских чета, а спремане у ствари тако, да служе као оруђе једне потпуне страховладе према Србима и да постану најстраховитији насилници у обезглављеним и њима на чување преданим местима дуж читаве Босне и Херцеговине.
На уста свог полузваничног органа, Bosnische Post, поручивала је босанска влада овако својим поданицима: “Међу нашим Србима има људи, који од толико година воде политику и развијају делатност, која је морала уродити онаквим плодовима, као што је атентат од недеље. Штитити државу од таквих елемената то мора сада бити једна од првих и најважнијих задаћа за то позваних фактора; а дужност ће бити лојалног и пристојног дела Срба у овим земљама да допринесе свима силама, да се друштво очисти од таквих штеточиња. Само ће тако бити могуће, да се опрости земља, а нарочито српско становништво од срамоте, која је на њему”. (бр. 145, 1914.)
Од оних, који су били затворени првих дана после ултиматума, највећи је део био оглашен за таоце. По напред спремљеним листама најистакнутији су људи били похватани по читавој земљи, одведени у затворе као најобичнији зликовци и тамо добили обавест, да они својим животима јамче за сваку штету, која би се у земљи могла догодити војсци, војним објектима, транспортима, јавним прометним средствима и свему, што је у то време за војску од вредности. Људи су, кад се што догоди, имали на месту бити екземпларно стрељани без претходних испитивања ко је кривац и из каквих мотива је злочин учињен. А ником није било слободно, да о том поближе упути свет и да делује на њ, да не доводи без потребе у опасност ни свој, ни туђ живот.
То су, рецимо, биле мере сигурности; оштре, безобзирне, неправедне и једностране, али можда донекле са војничког гледишта схватљиве, и ако је тужно за једну државу, да се у доброј трећини својих земаља морала служити тим средствима. Али оно, што никад не може бити схватљиво и што читавој тој акцији даје праву боју и најкарактеристичније обележје сурове тежње за упропашћивањем, то је поступак с тим људима, бестидни начин, на који се кушало, да се ослободе од њих. Ми ћемо о том раду дати овде неколико живих илустрација.
“Кад су нас на стотине укрцали у Сплиту са најпростијим зликовцима”, прича др. А. Тресић-Павичић у свом говору на 32. седници XXII сесије Царевинског Већа у Бечу, “кад смо на ријеци превожени на станицу по такој киши, да ни једна крпица на нама није остала сува, кад смо три дана и четири ноћи преко Загреба и Будим-Пеште требали до Марибора, и ту неиспавани без хлеба и воде били као српски заробљеници извргнути погрдама мађарске светине, ударцима кундака и псовкама мађарске солдатеске, тад су многи полудили и ја сам видео једног несрећника како кроз прозор воза, који је јурио пуном снагом, скаче у тамнину ноћи и смрти. После те четири непроспаване ноћи затворили су нас у једну школу за јахање, одакле је после било извежено преко 100 кола коњског ђубрета. Ми смо морали спавати на том ђубрету готово загушени од смрада коњске мокраће. Гледали смо, како нам солдати, кад нам носе чорбу, пљују у котао”… Кад га је после три месеца затвора преслушавао један аудитор, рекао му је: “Ја не знам ради чега Вас окривљују, што ћете лако појмити, кад помислите, да смо у самој Далмацији, Истри и Крањској затворили преко 5000 особа”. Казнионички лекар у Грацу, царски саветник др. Хофман, грдио је болеснике и говорио им, “да би најбоље било дати отрова велеиздајницима, кад се устручавају да умру природном смрћу “. Неки су, наравно, и подлегли мукама у Марибору и Грацу, као Денић, Пушкаревић и Вушић, који је на дан спровода добио декрет, да се ослобађа конфинирања.
