У гарнизонском затвору у Мостару, у старом конаку код Пашиновцем, били су интернирци подељени у две групе: у горњем спрату били су таоци, у доњем, у подруму, без прозора и без врата само са једним отвором, на голој земљи други затвореници. Суд за вршење нужде стално се преливао, јер је био мали међу много особа, а на том се истом простору у општој стисци морало и јести и спавати. Низ мрке зидове непрестано је цурила вода, а по блату испод тога готово се види како гамижу разноврсни инсекти. Профоз, наредник Гаспар Шолијер, један сурови бесомучник, који је увек носио свој квргави гвоздени штап зван “Конпринз”, којим је немилосрдно тукао заточенике не гледајући куд удара, тако је једном приликом изударао калуђера Драгутина Тихог, једног и иначе болесног човека, и то с тога, што је од своје хране делио другим гладнијима, да је тај пао онесвешћен и сав преливен крвљу по телу, са ког му је на леђима био одеран велик део коже. Кад је дошла једна партија прогнаника из Гацка, која је као и све друге била путем испребијана, пустили су људе да леже на авлији на голој земљи, изморени и подерани, и то за неколико ноћи, не давши им ни сламе ни покривача. А после неколико дана силом су од њих одузимали децу и давали их у оближња, највише католичка села, док су њих старије, обескућене и искорућене слали у Арад. При том тргању деце од матера било је ужасних и неизбрисивих призора; нешто од оне страховите трагике кад се губи све и кида рођено чедо. Изгубити имање, кућу, стоку; напустити огњиште и после свега жртвовати и рођену децу и то оне мале, нејаке, свикле само на материну негу! Поседник Смаилага Ћемаловић био је на путу до станице инсултиран и сав испљуван од уличне светине, иако се налазио у пратњи двојице војника, који су му били стража, али без упуте и осећања да заштите немоћна човека, који иде да врши једну дужност и чији је живот њима поверен. Напротив, ти су сами војници често чинили највећа безакоња. Перу Гвозденовића, Манојла Јелића и Ђорђу Шахина изударали су немилице. Они су Ђорђу Ћапину са Домановића као таоцу у возу на голој глави тукли орахе, а Ђорђу Додеру држали бајонет тако под грлом, да није смео нити могао икуд окренути главом. Петра Мандрапу затворили су у вагон мећу коње и ту му наредили да чучи не смејући се ни макнути. Један га је коњ том приликом ударио у колено и пробио му панталоне, док му је, у исти мах, један стражар чупао длаку по длаку из косе. У Чапљини су, под водством шуцкора Хасана Xајдаровића, били магарећим самаром оседлали десет угледних грађана, па су то хтели учинити и јеромонаху Христифору Крстовићу, али га је од те бруке спасао месни католички фратар. У вршењу службе таоци су просто били премарани. Светозар Ћоровић је једном приликом ишао три дана и четири ноћи уз железничке транспорте не добивши ни труни почивке, ни ма шта за јело и пиће “Изморен и клонуо”, вели сам, “често сам зажелео да се деси ма каква несрећа, ма каква од оних незгода због којих стрељају таоце, само да се једанпут сврши са тим бескрајним мотљањем и тим смишљеним гнусним мрцварењем.”
У Зеници је био затворен свештеник казнионице Јован Гргуревић, који је био од цара одликован за ревну и лојалну службу, па је као таоц морао излазити на перон пред сваки воз најпре у Зеници, а после у Лашви. То су главне станице на јединој прузи Брод Сарајево, преко које је сваких 10-20 минута пролазио по који воз. Он је на тај начин био просто лишен сна и одмора. С њим је био затворен и његов син Вељко. Једног дана, кад су се на станици нашла неколика воза, наредише Вељку, пратећи му да ће иначе бити убијен, да оца ухвати за браду и да претрчи с њим тако, вукли га за њу, неколико пута преко перона. Други пут, стрпали су старца у отворени вагон од Зенице до Алипашина Моста и натерали га, да три пуна сата клечи у вагону. Исцрпљен, он је дуго времена иза тога лежао у несвести. Умро је мало иза ослобођења. Стражара казнионице Перу Никића везали су као таоца за ноге и за руке и убили га на путу до станице, тврдећи, да је тако везан хтео да утекне.
Тодор Ријић из Кивакара код Бос. Брода стрељан је првих дана августа, јер да се код Руданке пуцало на железнички влак. Вел. Мандић прича да је путујући из Брода, на једној малој станици између Добоја и Дервенте стао воз, а један од шуцкора довикивао је “на сав мах нама путницима: ено убио сам једног пса,” указујући на Србина таоца, који је лежао крај трачница. (Босна у ланцима. Сарајево 1919., стр. 42-3).
У Фочи су били поставили шест најугледнијих Срба као таоце код два железна моста на Дрини. На првом су били поп Јосиф Кочовић, поп Владимир Поповић из Челебића и трговац Нико Хаџивуковић; на другом поп Василије Кандић и два трговца Милан Хаџивуковић и Никола Мазија. По дану су ти људи држани у једној кућици код мостова, а по ноћи су морали бити на самим мостовима. У зору 9. августа 1914. дође једна војничка патрола пред први мост и постреља сва три таоца без икаква повода, а у исти мах нападнута су и друга тројица. Један од војника збоде два пута бајонетом Николу Мазију, који на месту остаде мртав, а онда прободе по два пута и Кандића и Хаџивуковића у прси и у трбух. Кад је приметио, да су још живи, пуцао је још два пута на њих, а да га нико од колега није задржао или опоменуо. Команданту поручнику Премужићу, кад је дошао да пита шта је било, јавише, да су таоци хтели бежати. На то су убијене пренели у Фочу и сахранили забранивши породици да их обиђе и да учествује при спроводу. Оба тешко рањена, тек што су се били придигли, бише послана у Арад и тамо интернирани. Милана Хаџивуковића оптужише још ради велеиздаје и пошто је провео две године у истражном затвору у Бањој Луци и Сарајеву и ту би ослобођен, узеше га у војску и једва после отпустише као тешко болесна.
