Свештеник Димитрије Јевђевић из Праче доведен је 28. јуна у тамошњи војнички логор и ту био затворен у једној ковачници заједно са још 10 других грађана и радника. Други дан превели су га на станицу Сјетлине. За три дана није му нико ништа рекао, зашто се то све с њим тако ради. У Сјетлинама му би заповеђено, да на питање: “ко је” не одговара, да је Србин, него Влах или Хришћанин, и забранише му сваку везу са породицом. Сјутри дан га изведоше пред станицу. Шест људи, под заповедништвом једног заставника, опколише га и набише пушке. Свезаше му руке и наредише, да с њима маршира, а кад је он ишао даље својим кораком, дрекну на њ један војник, да ће га убити не ухвати ли корак са њима. Кад га је после тога пратио један војник у Прачу заповеди му, да стоји на једној нози са претњом, да ће га убити, ако другу ногу спусти на тле. То је трајало све дотле, док се Јевђевић изморен није срушио на земљу. Други му је пут тај исти војник био толико стегао ланце, да га је несретник бар десетак пута заклињао, да попусти, на што је онај мирно одговарао: “И без тога ћеш ових дана крепати, па боље за те, ако то буде прије!” Кад је воз долазио на станицу вукао је један војник Јевђевића за конопац, као какву животињу, од кола до кола, а подивљали су му војници пљували у лице. Војник, и који је највише тих недела без опомене чинио на очиглед својих старијих, беше Суљо Кукавица из Рогатице. Једног дана стрпали су Јевђевића у марвена кола од Сјетлина до Устипраче, у којима су били смештени само коњи, усплахирени и затворени, који су се грували и фркћали око њега претећи, да га сваки час ударе или угризу. Тако је било све до 15. августа. Тај дан јави му поручник Шериф Козмић, да је стигла наредба, према којој се има с таоцима још строжије поступати. Исто вече, у поноћи, морао је Јевђевић устати, обући се брзо, па је онда окован одведен једно три километра у шуму и тамо био свезан за једно дрво и ту остао читаву хладну ноћ до самог јутра. Док је он тако привезан стајао дотрчао је један од војника и, у том систематском мучењу људи страшећи их смрћу, стао да циља на њ псујући и претећи најгрубљим начином. Тај се призор мучења понављао исте ноћи и после за пуних десет дана, јер су војници имали посебног уживања у тој преплашеној бризи за живот и у том избезумљавању на доглед смрти. Једне ноћи, пред зору, он је случајно чуо, како су се војници препирали о том, ко ће га чувати. Један говораше: “Ако ја данас дођем, убићу га за сигурно”; други одговори: “Тако и треба,” а трећи додаде: “Ако га убијеш немој на мјесту, ђе је свезан, него мало подаље, да можеш пошље казати, како је шћео бјежати.” Тек што је тај дан стигао до железничке кућице, свезаше га, и то за обе руке. Војник му рече, да мора ићи на страну, а како га не може оставити сама, мора и он ићи с њим мало даље од пруге. Видевши Јевђевић, да ствар овог пута може не бити само претња, учини се, да га страшно боле стомак и ноге и да уопште не може да се дигне с места. Војник је до зоре покушавао неколико пута да га одмами, а кад је видео да је узалуд, запрети му овако: “Данас ће се овђе просути твоја пасја цријева, а сјутра ћемо ти овђе убити и сина, нек се и његова цријева ш њима помијешају.” У ствари био је и Јевђевићев син код оближње стражарске куће као таоц. У зору нађе поп у својој соби на клинцу један коноп, који је висио до јастука. Један војник рече: “Данас долази обрст, који ће повјешати све таоце на штреци!” И у тим толиким мукама Јевђевић није смео коме да се потужи, јер су му сви претили, да ће, покуша ли пријавити сигурно бити убијен.
Од 15. августа ишла је дневно патрола са конопима у село и доводила везане сељаке. Заставник Грич ишао им је неколико пута у сусрет и тукао беднике воловском жилом. Преслушавали су их редовно овако: од три војника један је држао воловску жилу, други пушку наперену на дотичног сељака, а трећи је преслушавао. Кад би сељак на неко питање одговорио, да не зна ништа, почео би га онај војник немилосрдно тући, док би други с пушком пазио на сељакове покрете. Јевђевић је био присутан, кад су преслушавали Спасоја Балића. Тог су човека тукли тако нечовечно, да су га после морали држати читаву недељу затворена, док се мало не изгубе модрице и отеклине.
Свештеник Симо Беговић ухваћен је пред црквом у Сокоцу. Жандари су наперили на њ пушке, прогласили га затвореним и нису му дали ни да се опрости са женом и децом. Окована одвукли су га у Рогатицу. Од 2. августа употребљавали су га у Месићима као таоца. Ту су тешко изубијали рогатичког пароха Атанасија Косорића, одвукавши га у подрум, и то с тога, што се пронио глас, да му слуга у врећи носи бомбе, да дигне станицу у зрак, док му је он у ствари доносио од куће јело и карлсбадском водом закухане хлебове. Човека су злостављали животињски не xтејући сачекати ни да се лично увере, шта је у врећи и да у повољном случају добију непосредан доказ у руке за још љући прогон. Алекси Вучинићу из Блажуја, пошто су га везали, спалили су жигицом бркове, не давши му ни да се макне тим, што су му под грло ставили бајонет. Исто су то учинили и Сави Копривици. По наредби једног наредника испребијали су седамдесетогодишњег старца Ристу Еру, џемат-башу из Касидола. У гарнизонском затвору у Сарајеву стрпали су Беговића са 37 других људи у једну собу. Беху то сељаци из Рогатице, Вишеграда, Фоче и Чајнича. Сваки новодошли био је сав крвав, јер би га већ на дворишту дочекали са батинама. Чула се јасно команда: “Још, још, још јаче!” и онда страшно запомагање. Већина би их без свести падала на тле, на што би их онда односили и као врећу убацивали у затвор. Неки Јовица из Горње Праче беше сав обливен крвљу и модар и тако изубијан, да није могао ни лежати. Он се потужио код војног лечника, да су га изубијали војници по наредби надпоручника Козмића; овај му је дао хладне облоге и ствар, наравно, тим завршио. При делењу такозване каве кључари су редовно тукли затворенике. Врелу чорбу и каву морали су људи пити готово на душак и под ударцима, а кад би улазили у собу сваки би још добивао по тежак ударац. Лимене зделе за јело нису никад чишћене и по неколико би пута на дан дошле на разна уста. У дворишту биле су бараке, у којима су се патили мушки и женске готово голи и боси. Ту није било ни сламњаче, ни покривача.
