Свештеника Драгу Урошевића из Сребренице затворили су као таоца у једну собу, где је провео 15 дана са још 40 људи у уском и нездравом простору, у ком се нужда вршила јавно пред свима. Одатле морали су сви, патећи се страшно, пешице и без престанка ићи у Тузлу. Одмарати није им се готово никако дало уз претњу, да ће, остану ли, бити поубијани. У затвору у Тузли, где су стигли мртви уморни, није се могло спавати друкчије него седећи. После тога, на транспорту у Арад, отварали би војници марвене вагоне, у које су их били потрпали и подјаривали би масу на њих говорећи, да су то саме комитаџије. Пљували су им у лисе и злостављали их најружнијим начином. Више им дана нису дали ни да једу ни да пију. Светина их је дочекала у Араду на станици грдњом, камењем и циглама, док је тобожња боља публика пљувала на њих са прозора и балкона. У тврђави гурнули су их без покривача и сламњаче у мрачне тунеле, где започиње нова патња.
Са окружним сарајевским протом Костом Божићем превели су у марвеним вагонима 30 угледних људи из Вишеграда у сарајевски гарнизонски затвор. Војници су их злостављали јавно на улици; свештенику Алекси Ђуровићу из Добруна чупали су косе и браду; а раднике су из реда тукли кундацима. У дворишту сарајевског гарнизонског затвора стално се чуло јаукање тучених. Једног дана доведено је из Фоче и стрпано у једну једину собу око 70 људи, који преморени од толиког пута и напора за пуна двадесет и четири сата не добише ни једног јединог залогаја хлеба или друге хране.
Стево Николић, учитељ из Бијељине, затворен је 26. јула са још 19 других као таоца у једну тамошњу касарну и то у једну собу, која се месецима није отварала ни ветрила и где је прашине било на прегршти, не давши им, наравно, да је очисте. Соба је та била у партеру, на домак војницима и са дворишта, па су у гомилама долазили, грдили таоце најсуровијим начином, пљували на свештенике и претили голим бајонетима. Нису људима давали ни да седе, ни да легну. У соби није било суда за вршење нужде, па се морала нарочито молити дозвола од страже, да се може ићи на страну. А то је била опасна ствар, јер су војници редовно нападали на њих, и то понекад и са оружјем. Тако је један подкаплар (“Гефреитер”) хтео бајонетом убити Николића, а учитеља Јову Видаковића ранио је један стражар другом приликом. Официри су све то видели и сами, али службено нису хтели примити никакве притужбе. 29. јула били су већ сви полегли кад изненада уђе мајор Хуго Боланг, потпуно наоружан, са једним војником, па машући штампом рече, да су комите прешле код Поповаца и да ће ради тога један од таоца бити стрељан. Окренувши се онда војнику каза му, да изабере кога ће. Док је овај одмеравао једног по једног јави се неко с поља са примедбом: “Сјутра! Сјутра!” Може се већ мислити, каква је то сад била ноћ за ове људе! Сјутра дан дође мајор с једним капетаном и изјави, да се није обистинила вест за комите, те да према том отпадају и последице. Али оне нису смеле бити узете ни у обзир, све да је вест била и истинита. Јер по ком би праву босански таоци били одговорни за оно, што се догађа на бојном пољу мећу две у рату стојеће власти? Ваљда само за то, што су Срби и што њихова осећања нису на аустријској страни?
На 10. август отпремљено је 10 таоца у Арад. Остало их је 10, којима се кроз неколико дана придружи још Стјеран Грђић. Било је свега четири свештеника, два учитеља, два трговца, два сељака и један посланик. Понашало се, уопште, према њима као да нису људи. Кад их је, приликом једног прегледа, питао један генерал о њиховом положају, рекао је свештеницима, да су они највећи лопови (“die grosstcn Gauner “). После 18. августа дошао је нови заповедник места, неки пуковник драгона, те им рекао да они нису таоци, него проскрибовани, и нареди, да их сваки дан од тада гоне по осам сати на посао. Од тог дана они су морали сабирати коњско ђубре по дворишту, везати га, товарити и пренашати муницију и носити суђе за вршење нужде. Њима самим нису дали ни да се перу, ни да се чисте. А да поруга буде виша доводили су разне људе из града да их гледају у том стању и да их сликају. Стража им се састојала из седам Мађара, који су говорили само кундаком. Учитеља Николића, кад је једном пошао сам, да се напије воде, истукли су до крви. Кад су српске гранате почеле да падају око касарне одређен је по један таоц за електричну централу и за парни млин. Први је дан отпремљен на млин Стјеран Грђић, а на Централу Стево Николић. Један поручник заповеди војницима, да одмах убију таоце, погоди ли ма једна граната дотичне објекте. Случајем само до тога ипак није дошло.
Учитељ Коста Крајшумовић, таоц од 1. септембра до 20. новембра 1914., био је у једној тесној соби са 19 других затворен на станици у Високом. Преко дана морали су таоци стајати два корака удаљени од пруге при проласку сваког влака. Увек су готово били грђени или тучени од пролазника. Преко ноћи морали су редовно ићи “патролирати” После су их превели у оближњу фрањевачку гимназију. Кад нису “патролирали” морали су вадити песак, чистити нужнике и односити ђубре. Премда је лекар код Крајшумовића констатовао тешку срчану ману, морао је радити, док га нису тешко болесна пренели у сарајевску болницу. Али га убрзо затражише натраг и ту је опет морао радити до 20. новембра 1914. односно до одласка у војску. Подкаплар Розенбергер, у цивилу дрварски агент из Тузле, изубијао је једног старца са преко 70 година, неког Јефту из Нишића, само “да му излечи болест”. Старца су одмах после тога морали пренети у болницу. На станицу је сваки дан довожена сила сељака, тешко окованих, и ту бивала преслушавана, бијена и мучена. Једног дана давали су им кашикама со без воде, само да их присиле на извесна признања, која би могла да компромитују поједине људе, установе и земље. При мучењу су, на измену, учествовали војници, железнички намештеници и раздражени муслимани из Високог. Једног само дана довели су 30 сељака из Заврха и Подлугова и онако везане ланцем или конопима тукли су немилосрдно тако, да је Розенбергер при том сломио своју пушку. Кад су дошли у Арад тројица су из те групе умрла одмах, док су други вукли озледе и последице дуже времена.
