У 53. седници XXII сесије аустријског парламента од 22. јануара 1918. изнео је др. А. Корошец у својој интерпелацији важну наредбу врховне војне команде из првих месеци рата, која му је дошла до рука. Та се наредба тиче “Формалног упрошћавања у бојном судском поступку” и гласи дословце у преводу овако:
“Извршавајући објаву ц. и кр. министарства рата створену у споразуму са ц. кр. министарством за земаљску обрану, оделење 4/2 од 5. септембра 1914., Рес бр. 273., упозоравају се сви органи војног судства, који врше дужност према бојном поступку у Аустрији, онда у Босни и Херцеговини, као и у подручју окупираном од војске, да није никаква сметња да се одмах проведе преки суд, што би се морала добити наредба надлежног команданта за тај поступак, а особито у оним случајевима не, кад је надлежни заповедник далеко од уреда, који заступа, и кад се чини, да је уведење преко суда одмах нужно као застрашавајући пример”. А § 438 војничког казненог поступка изрично вели:
“Наредба за преки суд издаје се у нужном случају писменим налогом управљеним на војничког тужитеља од стране надлежног заповедника, у ком се имају тачно назначити и окривљеник као и дело, које га терети”. Даље се вели у наредби, коју је издала врховна команда: “Стога се упућују надлежни заповедници у подручју војске на бојном пољу, да могу издати опћениту писмену наредбу, не окрњујући своје право да потврђују осуде преког суда, свима судским референтима, који су им додељени, као и свима одасланим или експонираним официрима за судску службу, да у свима случајевима згодним за поступак преког суда по закону почну и проведу тај поступак без икакве даље нарочите наредбе надлежног заповедника”. Према тачки другој § 438 војног казн. поступка управо је дужност надлежног заповедника да испита, да ли је случај за поступак преког суда према закону допустив.
Врховна команда у споразуму са оба министарства сама, дакле, упућује своје подређене судске органе да обилазе закон и да поступак учине што бржим и површнијим. Рад на своју руку свих тих “експонираних” официра и мањих команданата изазивао је код ових непрепорно акте самовоље, појачаване нарочито свешћу о неодговорности за њих, и зависио је у највише случајева о њиховој мање или више развијеној правној свести и расположењу. А ми смо имали довољно прилике да познамо јасно, како су високи били етички принципи аустријске солдатеске и колико је човек смео с њима рачунати. Карактеристично је у тој ствари још и ово. Док се, и ако су у питању људски животи, настојало свом снагом, да се тобоже упрости поступак преког суда, па да се читав процес изводи без икаквих посебних истраживања и ишчекивања, могло би се мислити, да је настојање војне управе ишло за тим, да војску поштеди од свих тих невојничких послова. Али, кад видимо, да се у исто време стварају посебни одсеци у министарству за ратни надзор односно за унутрашњу шпијунажу; да је војска узела на се пола агенада грађанских судова у Срему, Босни и Херцеговини и Далмацији; да су се састављале читаве комисије и штабови за означавање и евиденцију политички сумњивих лица онда је више него јасно, да је упрошћавање преко суда учињено баш намерно, да би се могло страховитије деловати застрашивањем свих редова неограниченим самовољством појединаца. Није се, дакле, штедила војска од невојничких послова, него је по унапред спремљеном плану она узела на се све дужности, чак и полицијске, а привидно поједностављивање поступака, које је прописивао закон, ишло је само за тим, да обиђе те законе и да их учини илузорним. Важно је даље и ово. Док се упрошћавање судског бојног поступка и осим преког суда (изрично се тражило, да се о свему воде само “сумарни протоколи”!) проводило на подручју аустријске половине, Босне и Херцеговине и запоседнутих крајева, дотле је законом било искључено, да се тако поступа и на подручју круне св. Стефана. Зашто то? Је ли стога, што су Мађари, зазирући с разлогом од војничке јудикатуре, сматрали за своју потребу, да се законски обезбеде против ње или је Аустрија створила ту наредбу ради својих ранијих намера према словенском становништву својих ужих подручја и Босне и Херцеговине?
Какво је све било војно суђење у Босни и Херцеговини нека покажу ови примери. Свештеник Никола Прокопић пошао је 30. јула 1914. на вашар у Козарац, да тамо прода два вола. Волове му је гонио слуга, а он је сам дојахао до каменог моста у Јакуповићима, где је онда с једним пријатељем сео у кола и одвезао се у Козарац. Ту је остао до вечери и вратио се одатле рано кући не могавши продати волова. 1. августа по подне дође му седам жандара, претражи му сву кућу, а њега поведоше у затвор. Још исти дан би одведен у Козарац, где му један наредник саопшти да је затворен с тога, што је цестар Дмитар Јачишин, Галицијан, кога Прокопић није уопште познавао, поднео пријаву, како је Прокопић 30. јула дојахао до њега између Јакуповића и Козарца и довикнуо му: “Хеј цестару, Аустрија је објавила Србији рат, а ја ево идем у Козарац, да дигнем устанак. Ја ћу имати више војске, него је у Приједору и Козарцу, бићу јој војвода и ратоваћу против Аустрије” Озбиљном човеку, који позна ма и мало људску душу и наше прилике у Босни, била би од првог часа необично сумњива таква једна пријава је ли могуће да на почетку рата тако говори један трезвен човек и то да тако говори једном иноверцу, туђину, државном плаћенику? Не би ли сваком суцу била и дужност и потреба, да ствар проучи изближе и опрезније? Јер, да је Прокопић чак и наумио тако што, може ли се веровати да би он, тако с нога, без имало устручавања, ишао да то јавља првом кога сретне и нарочито једном човеку, за кога је могао знати (бар по оделу!), да је један од “службоуљудних” и да ће ту ствар пријавити и тако смести све његове планове? И како то, да о том није Прокопић ништа говорио у Козарцу, кад је тамо пошао да диже устанак? Војнички судови узеше ипак ствар за истиниту и одбише Прокопићев захтев, да се докаже, да он на том делу пута није уопште јаxао, него се повезао у колима. 2. августа био је предан у бањалучки гарнизонски затвор, а 8. августа је била главна расправа. Сведоци Прокопићеви, кочијаш и сапутник, нису никако били препуштени расправи, нити се хтео чути њихов исказ, те Прокопић, на основу Јачишинове пријаве, би осуђен на смрт на вешалима. С тешком муком и после дуге дебате би му дозвољено да апелира на вишу инстанцију. После дванаест дана стиже одговор, да се његова ствар преда грађанском суду. Кад је тај испитао читаву ствар нађе се у великој неприлици. Да не брискира војни суд у ствари, која је била јавна, бањалучки грађански суд осуди 15. Јануара 1915. Прокопића по § 142. (сметање јавног мира и реда) на 3 1/2 године тешке тамнице. И ако је и та осуда неправедна, колика ипак разлика између ње и оне војничке: 22. јануара одведен је Прокопић у Осијек, а после четири месеца у Арад. Тамо је остао до 25. октобра 1917., кад је био амнестиран.
