У Фочи, на почетку рата, пошто су на граници одмах почела непријатељства и безглавост власти, многи људи нису доспели да предају оружје, а многи нису знали коме да га предају. Жандари су ревносно јављали све те случајеве, па чак и оне, где у кућама није било другог оружја осим хисторијског. Месни заповедник у Фочи замоли из Сарајева једног аудитора, да испита пријављене случајеве, а док тај стигне пријави се котарски судац Мате Бошкић, да он преузме тај посао. Одмах се организовао војни суд у баракама стрелишта, где су осуђеници одмах могли бити и побјени. Како је изгледало начин тог судовања види се најбоље по том, што је Бошкић у исто време био тумач језика (јер официри фочанског батаљона нису знали српски), истражни судац, државни одветник и правни саветник! Он је, најзад, и осуде писао. У три дана осудио је тај суд и дао стрељати на 70 људи, ради чега су Црногорци после уценили Бошкићеву главу. Саво Вујичић, који је био осуђен и утекао, прича, да је Бошкић натерао осуђенике, да један другом копају јаму. При том копању Вујичић се спасао. Исти тај Бошкић, који је за своје успехе био декорисан, био је истражни судац у бањалучком велеиздајничком процесу, а колико је био човек од дужне објективности, свесне хладнокрвности и уопште од финије човечанске културе показује најбоље то, што је Стевану Жакули, управитељу сарајевске трговачке академије и вођи бос. херц. соколске жупе, рекао сам, да би дра Лазу Поповића, интелектуалног вођу српског соколства, он лично својим рукама обесио без имало устручавања. За његову етичку карактеристику нека послужи најзад овај случај. Преметачину куће обавио је код Глигорија Јефтановића Бошкић и капетан Пфајфер и прегледане списе уступили су сарајевском окружном суду. Да учини немогућим свог противника барона Коласа, управитеља административног оделења земаљске владе, иначе једног мађарског аривисту без много скрупула, шеф босанског правосуђа, Пољак Хмељевски, употреби ту прилику и даде, преко Бошкића, подметнути, да је у тим списима била и једна меница Коласова од 5.000 круна са Јефтановића жиром. Изишло би, онда, да је Јефтановић имао својих посебних рачуна, да држи у својим рукама шефа административног оделења, а да је Колас, не пазећи интересе своје службе, долазио до новаца где је могао и можда ма под коју било сену. Колас ради тога буде пензионисан. Изненађен и после узбешњен он потера читаву ствар до краја и доби потпуну задовољштину. На судски проведеној расправи 3. јуна 1918. установило се, да Пфајфер те менице није нашао при преметачини Јефтановића ствари и да је то проста подвала. На основу тога био је Бошкић доведен у теснац и, премда се од стране његова шефа, кога је овај из лако појмљивих разлога, штедео, кушало свим могућим начинима, да се његов положај олакша, он је ипак био осуђен на новчану глобу или на 10 дана затвора. Ето, у рукама таквих елемената били су животи толиких наших људи и њима се, на основу наведене наредбе врховне војне команде, било препустило да самостално могу “делити правду” и престављати стубове монархијске свести и власти!
Судских војних осуда у прве две године рата било је врло много. Ми ћемо овде, према званичним образложењима у јавности, – јер до службених списа и читавог тока истраге не можемо доћи, а мртва уста не говоре, – изнети све, шта смо о том сазнали. Поједине казне са одузимањем слободе навешћемо кумулативно и издвојити само посебно карактеристичне случајеве. Осим тога, треба још навести да јустифицирања вршена по мањим местима. (Гацко, Билећа, Фоча, Вишеград) нису објављивана и да су ту све до данас није могао потпуно утврдити број осуђених на смрт, ни разлози због којих је то учињено.
Осудом тврђавног суда у Билећи од 13. септембра 1914. осуђени су на смрт Перо Парежанин за злочин “неовлаштеног врбовања” и Милан Глоговац, за злочин сукривње у тој ствари, јер су наговарали неке људе да иду у Добрићево, “где ће сваки мушкарац од 15-60 година добити од Црногораца оружје”. У Џилама су на смрт осуђени Максим Васиљевић и Милорад Милинковић “ради споразумка и припомоћи непријатељу”. У Сарајеву су обешени: Мијат Петровић, “јер је од србијанских чета примио пушку, проводио их, те им дојављивао вијести о нашој војсци”, Недо Орашанин “јер је подупирао непријатеља”, Стеван, Младен и Марко Чизмић и Максим Чурић, “јер су подупирали непријатеља и јер су осим тога примили од непријатеља оружја”, Милан Крсмановић, “јер је подупирао непријатеља, служио му као проводич, добављао му храну и заједно с њим пуцао на наш аероплан”, Перо Вукашиновић, Стеван Ристановић, Лазо Анџић, Митар Вуковић и Јанко Спахић, “јер су непријатеља подупирали”. У Тузли су суђени на смрт: Миливој Мађаревић, “јер се придружио непријатељу те га подупирао”, Цвјетко Вујадиновић и Јаков Дрмоњић, “јер су примили од непријатеља оружја, те му били на руци”, Цвијетин Филиповић, “јер је наговарао свијет да прими оружје од непријатеља, а сам се истом придружио”, Радован Мијатовић, “јер се 16. септембра 1914. код Сребренице борио против нас у редовима непријатеља и бацао на оружничку патролу постаје Скелани бомбе”. Све су те осуде, чије појединачне датуме нисмо могли установити, извршене пре 4. марта 1916., јер су цитиране у бањалучкој велеиздајничкој осуди, бр. 868/15., стр. 8990.
До тог времена пало је код војног суда у Бања Луци 449 осуда ради политичких кривица са различитим казнама затвора. А ради чега се све тамо осуђивало показују ови примери. Осудом бр. 252/14 кажњен је Никола Ћосић, трг. помоћник из Приједора, ради ових речи: “Ја сам Србин и остајем Србин и не бојим се никога, ја свога краља Петра штујем, и ја га не дам вријеђати, ја га волим, као што и ви вашега краља Фрању Јосипа”. Или, осудом бр. 342/14 суђен је трговац и тежак Милан Илић из Чатрње (кот. Бос. Градишка), ради тога што је ово рекао: “Ја сам Србин, ова земља српска и остат ће српска”. У много случајева, где се наводе извесне речи, човек се не може тачно обавестити о њиховом значењу, али нема сумње да добар део отпада на увеличавања, на денунцијације и на провоцирања. Јер у оно доба било је сваком слободно вређати Србима све што се хтело, а и најмање реаговање у том тону за српске стране било је довољно, да се дође у затвор и под најтеже прогоне. Нема сумње, да су оба горња примера настала у таквој прилици, да су била нимало агресивна, и да је ипак осуда пала само против Срба.
Веома је карактеристичан за војно судовање случај свештеника Вида Парежанина из Ластве. 31. јула 1914. пријавила је жандарска патрола, да је приликом преметачине Попове куће нашла у њој кило барута. 26. јула одредила је влада, да свак мора у року од 24 сата пријавити све што има код себе од оружја и муниције, иначе ће доћи под тешку војну казну. Наредба та објављена је, према службеној пријави 18, 14, 27. јула у Ластви и за предавање оружја и муниције одређен рок од три дана. Парежанин је изјавио приликом истраге, да је барут набавио хтијући правити рибњак, а деломично га употребљавао и за утишавање чела. 28. јула дознао је, да треба барут пријавити и предати; међутим, он је тог истог дана затворен. Разлога за судски прогон и осуду, према том, није било. Али је казна морала пасти. Генерал Браун одредио је кратко и без устручавања, да се 12. августа Парежанин “обеси као таоц”, што је одмах и извршено. Потпуно невин свештеник је узбеснео ради осуде и доведен пред вешала кликнуо је српском народу и слободи. Кад је, дуго иза осуде, удовица покојникова, која је остала са осмеро незбринуте деце, затражила од епархијског савета своју пензију, власти су забраниле да јој се изда, “што јој се муж у задњем часу под вјешалима нелојално понио”.
