Легли смо обучени један поред другога и покрили се танким ћебетом. Потпоручник Алекса заспао је одмах. Лежао сам мирно неко време, трудећи се да заспим. Али целом дужином тела осећао сам један струк кукуруза и, као да лежим на некој греди, жуљило ме по куку и рамену. А у неко доба осетих како ми нешто мили низ леђа, па ме засврбе. Одмакох се мало да се почешем, али, била је то она мртва тачка негде око плећа, која се не може ни са које стране дохватити. Онда се окренем на леђа и одупрем целом тежином тела, не бих ли смрвио ту проклету вашку… Отворених очију бленем у мрак и слушам откуцаје фронта.
Сваког момента се чује пуцањ, даље или ближе, који се потмуло преноси преко равнице. А кад пукне у близини, онда полети земља од потреса ваздуха и осећам како ми прашина клизи низ лице.
Негде лево учесташе пуцњи… па се војници и около нас узнемирише, пушке запрашташе, ја отворих очи и одупрех се рукама. Ослушкивао сам… Паљба је све бржа. Почеше да пуцају и ови око земунице. Као да чујем неки жагор. Онда се усправим, али сам и даље седео узнемирен, не знајући шта се то око мене дешава… Потпоручник је мирно спавао. Чујем како шкљоцају затварачи пушака избацујући чауре. Овако без оружја, сâм, имао сам утисак као да сам залутао у неки пакао.
Наједном одјекну страховита експлозија, друга, трећа… чини ми се тамо код непријатељских ровова. Пуцњи учесташе, и онда, као када олуја изненадно натера крупне капи на прозорска окна, одједном се усталаса фронт и проломи се пуцњава лудачком жестином.
Потпоручник Алекса је и даље спавао… Да ли да га пробудим? Уосталом, ту је митраљез, и стража. Задигох шаторско крило. Ледени као кипови, војници су били на својим местима. Само притисак прста и митраљез би бљунуо ватру. Неприметно се повукох. Ваљда знају шта раде, тешио сам се. Осећао сам се мален пред овим великим и непомичним приликама „мртве“ страже.
Хтедох да позовем батерију, али овде сам тек дошао, па је тешко вршити коректуру, нека гађају са старим елементима, тек колико да их чујем. Уто Танасије промоли главу и рече да ме зове командант.
Дохватих слушалицу, али ништа не чујем од страшне пуцњаве… И замишљам тада команданта како дрхти од љутине, а та нервоза и мене обузе, притискам уши да бих одстранио тресак и онда говорим:
– Пешачка паљба, али митраљез не дејствује… Ипак са старим елементима треба гађати… Ало, ало! – Ја сам осматрач пете, осматрач пете… Ало, ало! – Онда се окренем Танасију и кажем му да не чујем ништа.
– Сигурно је прекинута жица. Ах, фирија дракулуј!… Кад престане, морам да тражим прекид.
Пуцњи су бивали све ређи. Чујем где један говори како се метак заглавио у цеви.
– Стражари, осматрајте! – наређује неко.
– Ја, дете му, разби ми циглу!
Запитах Танасија какву то циглу помињу.
Онда ми Танасије објасни да пешаци, када не гађају, стављају циглу у отвор пушкарнице, да би се заклонили од стрелаца, „који меркају одонуд и чим нешто примете они припуцају.
Вратио сам се у земуницу и од шума шаторскога крила потпоручник Алекса се пробуди.
– Шта је?! – запита унезверено, па се онда опет окрете на другу страну и заспа.
Беше ми чудно како се сада лако пробуди од слабог шушња, мислећи свакако да је ушао ордонанс са заповешћу. А, међутим, успављује га прасак пушака.
Чини ми се да сам заспао. Али непрекидно сам се чешао и као у неком бунилу превртао. У неко доба се вратио и Танасије и чујем где прича да је ишао читав километар и једва нашао прекид. Пред зору престаде сасвим паљба и зачу се жагор људи. Потпоручник Алекса се пробуди те се и ја дигох и изиђох из рупе.
Запахну ме задах амонијака и влажне земље… Пролазили су војници у изгужваним и нагорелим шињелима и изокренутим шајкачама, бледи и необријани, носећи велике мањерке у које су примали храну за своју десетину. Други су се већ враћали, претоварени чутурицама напуњеним водом.
А позади рова, на једно двадесет метара, протезао се готово паралелно други и овај је са првим био спојен саобраћајницама у цикцак. Овај други ров је служио за саобраћај и за обављање разних потреба, те је ту гушило од смради и задаха. А ту се делила и храна.
Огромни казани су се пушили и дебели кувар је већ наливао великом кашиком.
– Сипи, сипи, мајку му, нећеш да банкротираш…
– Ајде, еве да те частим.
– Па увати бре коју „вештицу“…
– А што ми дајеш кошчину, те ми они после кажу да сам гу, ете, оглодао…
– Е, друже, треба и за њега да остане, видиш како се ужирио – добацује задњи.
– А што си укрутио руке, пружи ближе да не просипам.
– Е, баш и то ти тешко!
– Хајде, брже, што се вучеш као точкови по леду! – вели строго поднаредник. – Хоће да одани, неће моћи после да се врате.
– Поднаредниче, неће гром у коприве.
– Е, ће му се затре семе – вели јетко један, глођући кост.
А на зачељу се „уфронтио“ и Танасије.
Запитах га шта ће он ту, кад знам да се за нас доноси храна из батерије.
– Ја купим оно „претекавше“.
И на крају изврнуше кувари казан и тако остатак покупи Танасије.
Сунце се рађало, и зраци се весело расуше кроз забран и преко свеже земље. Живот нам се учини још тежи и мучнији. Јер то исто сунце обасјава и позадину и људе који лешкаре у топлим креветима, али које не мучи неизвесност од прикривеног топа.
Објаснили су ми тачно место са кога онај топ гађа.
Кроз пушкарницу виде се њихови ровови. На сваких пола метра зјапи отвор из кога штрчи бајонет, или је такође затворен циглом. И при најмањој несмотрености, оде глава. Али пешаци не хају много. Крећу се слободно, или погледају с времена на време, понеки погине, али они и даље врше свој посао. Изгледа, за њих је смрт исто тако свакидашњи догађај као и ручак и вечера. А од њих се ништа више и не тражи, него да погину. Да ли ће то бити данас или сутра, за то се много не брину.
Чудио сам се само како је било могуће да им се по овој равници толико приближе, и да наједном застану. А потпоручник Алекса ми објашњава:
– Наступили смо у скоковима, од врзине до врзине. Најзад, и не бије свако зрно, а после: чувају и они своју главу. Падали су наши, али и њихови редови су били све ређи… Некако пред мрак наредише јуриш и ми потрчасмо. Али један митраљез нас поткачи са стране и једва се дочепасмо ове врзине, где се војници прилепише као таксене марке. Они тада покушаше контранапад, али изгибоше као марва. Целе је ноћи врило од пуцњаве, а војници се укопавали све дубље. А када дође зора, укопали се и ми и они до гуше, па нико да макне. И где се ко затекао тада, ту је и данас.
