Време је споро одмицало. Чучимо у земуници, очекујући тренутак када ће нам одлетети у ваздух оне греде над главом. Задигли смо она шаторска крила и сада гледамо дужину рова и с једне и с друге стране.
Војници поскидали блузе, сунчају се и у исто време требе од вашију. А сваки десети стоји у потпуној ратној спреми и с времена на време погледа кроз пушкарницу, или опали по који метак, ако му се учини сумњиво на супротној страни. А и са противничке стране се разлежу повремено пуцњи и тек запурња земља на ивици рова. Али на то нико главу не окреће, као да се ти стражари узајамно поздрављају, људи и даље изврћу рукаве, и најпажљивије загледају сваки шав. Двојица се наднели над једном даском и сасвим озбиљно разговарају:
– Пази, славу јој њену, колика је!…
– Их, грош би на леђима носила.
– Како… сламку би у устима држала.
А мало даље друга група хвата вашке, па их баца у један фишек од хартије, који најпосле запалише.
– А бре, што их потепасте? – добацује један. – Могасмо да их бацимо на комшију.
– Их, ала би се потуцале наше и нине вашке!
– Јок, море, паметније су оне од нас…
Неки се окренули лицем сунцу, одупрли леђима о земљани зид и дремају. Други се пружили дужином рова и спавају, иако пролазници прескачу непрестано преко њихових глава.
Био је топал јесењи дан. Повремено зашуми сухо храстово лишће и ветар нанесе понеки лист, који се скотрља са ивице рова. А пчеле и осице прелећу с једне на другу страну и људи, уклештени у земљу, завиде бубицама на њиховој слободи.
Тек наједном проломи се страховити тресак. Сви се унезверено погледаше, па се бацише на земљу. Неки потрчаше у задњи заклон.
– Ето га! – викну избезумљено стражар код митраљеза, као да иде страшна авет од чијег погледа људи умиру.
Стајао сам као окамењен, не знајући ни куда ћу, ни шта да радим. Пред смртном опасношћу моја мисао и тело били су паралисани.
Још силнији прасак одјекну. Над главама нашим нешто заковитла, као греде… нечије тело, земља, а кроз ту ломљаву чујем јаук и неко викну:
– Удари у други вод!
И као пред суђени час једва разабрах да сам ја овде баш због тога чудовишта, да ови људи очекују спас од мене. Готово посрамљен што сам и толико чекао, скочим до митраљеза и, не размишљајући много, одмакнем циглу и готово промолих главу.
– Назад! – викну неко и дохвати ме за косу.
Али и тај тренутни поглед био је довољан да видим прорез и прашину од земље, која се дигла приликом паљења топа.
– Танасије, брже, дозови батерију и кажи да онај топ дејствује… Од последњег правца сто метара улево, и нека повећају за двеста. Брже, брже!
Наједном се створи ордонанс из батаљона.
– Пита командант хоћете ли отпочети гађање?
Па и командир чете пратио војника.
– Море, пустите човека нека ради! – нервира се потпоручник Алекса.
А секунди су вечност. Сваког момента очекујемо нов прасак.
– Извештава командир да осматрате. Батерија дејствује.
Али од нове експлозије уши нам заглунуше. Као да се земља процепи. Дах је свима застао, јер смо пред устима топовске цеви, па се пуцањ слива са експлозијом зрна. Вилице се тресу, а поглед је исколачен… Али, овом приликом пребаци.
Одмах затим зачуше се експлозије наших граната негде позади непријатељских ровова.
Тражио сам да смање даљину за педесет метара.
– Можеш комотно и сто – вели Алекса.
– Сигурнији смо овако.
Експлозије чујемо сада јасније и увиђамо како се нешто страховито крши и ломи иза њихових ровова.
– Још за педесет!
Пешаци се ослободили и подигли главе.
Чујемо како лете наша зрна, њихов фијук је све јаснији, људи несвесно увлаче главе у рамена и са страхом подижу очи. Нешто се ускомеша над главама нашим, језиво и мучно – онда оштро цикну и сручи се свом жестином на непријатељске ровове. А кроз пушкарницу видимо читаве стубове земље како куљају у висину.
– Удри га тобџија сад, мајку му његову!… Не дај му да трепне! – вичу пешаци.
Скратили смо даљину још за двадесет и пет метара.
Из непријатељских ровова припуцаше пушке.
– Нека, нека, писмени смо!… Дође мечка и пред вашу кућу!… Батали, знамо за шалу! – узвикују весело војници.
Као да стотину громова тресну над главама нашим, а земља се узбурља око нас. Утонусмо у дим и прашину. Неко јауче. А војници усплахирени, па их место не држи.
– Лези, лези!
– Митраљез у заклон!
– Ала они у батерији гњаве…
– Брже, брже! – довикујем Танасију.
Ах, Боже, подржи још неколико секунди… Алекса прикопча прсте као да би хтео да савлада своје нерве, а зубима обухватио доњу усну и с напрегнутом пажњом очекује… Можда смрт, а и ми сви остали. А онај јауче… Сад ће, сад… Сунце сија, а земља плитка… Срце думбара по грудима као мал.
– Ето их! – викну Радојко и полетесмо ка пушкарници.
Ваљају се разорне гранате, па кркоре парајући ваздух, час јаче, онда слабије, као да се сустижу, затим вратоломном брзином заошинуше изнад наших глава и са громовитим треском ринуше у земљу једна за другом. Прва пребаци… друга се не види… трећа посред рова… а четврта на саму ивицу онога прореза, одакле полетеше у висину неки диреци и земља.
– Ура! – повикаше пешаци. – Тобџија, удри сада, тако ти бога! – виче неко и кроз ров се разлеже весео жагор.
Тражио сам тада од командира да образује сноп према четвртом топу.
– Има ли мртвих? – пита потпоручник Алекса.
– Два мртва и три рањена! – одговара поднаредник.
