– Оставите мртве, а рањене превијајте. Сад ћу и ја – он се окрете мени. – Ја мислим, нађосмо га… Ево, батерија гађа!
У правилним размацима времена гранате цијукнуше изнад наших глава, па се сручише испред онога прореза, са стране, једна посред, а четврта сукну са задње ивице.
– Ура, ура, ура!… Живео тобџија!… Ура, ура! – па у одушевљењу дочепаше пешаци пушке и настаде брза паљба.
– По пет разорном.
Кроз пуцњаву пушака гроктала су разорна зрна, бацајући комаде земље и затрпавајући непријатељске ровове. Од уског прореза где је био топ зјапила је сада широка бреша, као разјапљене чељусти.
– Оћемо ли, господине потпоручниче? – запита каплар десетар, готов да искочи из рова.
– Прекини паљбу! – викну потпоручник Радојко, бојећи се да војници без наређења не изврше јуриш. Онда се окрете мени: – Друже, викни још један овакав урнебес за мој рачун!
Жеља му је испуњена.
А кад се стиша паљба, долазе официри и војници из суседних чета да виде развалине од непријатељских ровова. Војници, расположени, весело прилазе Танасију.
– Алал ти вера, тобџијо!
– Ха… Шта мислите… да љубиш топ, бато!…
– Оно јес… али и ви погрешите неки пут у оне ваше „меленте“ – упаде један мали пешак, који је имао залепљен остатак цигарете на доњој усни.
– Их… Па и квочка згази своје пиле. Ама де! – одврати Танасије.
Кроз ровове су носили мртве. Глава у једнога преполовљена, и крв се измешала са земљом, а на место главе види се само безоблична маса. Руке су још млитаве. У другога је из уста и носа текао млаз крви, остављајући траг по коме су газили војници.
– Господине потпоручниче – обрати се Радојку каплар десетар – коме ћемо да предамо њихове ствари?
– Шта имају?
– Један је имао само табакеру, а у другога смо нашли два гроша и марамче.
– Закопајте са њима! – па се обрати весело мени. – А бре, друже, ово је била представа за џабе…