Арлета

– Не! – рече ђенерал строго. Он принесе наочаре очима и поче читати: „Упутити све официре и војнике првим возом без обзира да ли им је боловање истекло или не.“ – Молим вас… наређење је јасно.
Сетио сам се Арлете. Пред очима поче да ми се мути, заклатих се и дохватих за руку онога до мене.
Командант се окрете и притисну дугме звонцета.
Ушао је један француски официр, вероватно ађутант.
– Када полази први воз преко Валанса за Марсељ?
– Сутра изјутра у седам часова.
– Напишите господи објаве – онда се окрете нама: – Господо, молим вас, ако би неко од вас остао, причинио би себи многе непријатности. У том случају морао бих одмах да интервенишем. Изволите код ађутанта за објаве.
Лука погледа све нас редом климајући главом.
– То ти је оно: гони, гони. Ех, богаму, ово је да плачемо сви одреда.
– Заиста – вели Војин. – Само си ти могао да будеш такав баксуз. Интересује ме само како си то њој доставио.
Драгиша повуче полако дим цигарете. Гледао је расејано у угао, и треснуо пухар на сто. Лука духну да збрише пепео. Драгиша се накашља, замишљено махну главом и настави:
– Ишао сам готово несвестан, погнуте главе. Сећам се… у соби ађутантовој наслонио сам се на зид. Тома приђе, пребаци ми руку око врата и рече: „Друже, знам како ти је!“ Гризао сам усне и гутао, да не заплачем. Али ми се из груди оте као крик: „Ја нећу ићи!“
Пришао ми је мајор Милан:
– Слушајте ви, мали, не правите комедију ни себи ни нама! – онда заповедним гласом: – Сутра у седам часова да сте на станици!
Ја сам ћутао. Али је Тома говорио и правдао ме:
– То он онако каже. Хоће, хоће, заједно ћемо доћи.
Било је прошло девет часова када смо изишли. Остали одоше журно да се пакују, а ја пођох улицама са Томом.
Душевни бол као да ме пригушио, па не могу једну реч да кажем. С напором сам рекао Томи да ја Арлету ноћас морам видети. Он погледа на часовник. Вели да исто и он жели, али мисли да је већ доцкан. Оне су се увек криле од њиховога оца и по дану, а тек како би то изгледало да се упутимо њиховој кући касно ноћу.
Уосталом, сутра ћемо поранити – он ме ухвати под руку да води у стан.
Опирао сам се, говорио сам му нешто као у бунилу, па сам отргнуо своју руку и кренуо журно. Нисам знао ни сам куда ћу. Али Тома ме стиже. Дохватио ме је снажно за рамена, окренуо као неко дете и прислонио уза зид. Имао је огромну снагу. Говорио ми је прво строгим гласом, а затим саветовао да се примирим, да ћу се ја можда опет вратити, јер ми не могу, тек онако, одузети два месеца боловања.
Али у мени се ковитлала нека злослутна сумња да је више никада нећу видети.
– Буди паметан и не прави глупости. Ти ноћас не можеш ништа да учиниш, па да си јој и рођени вереник. Доцкан је. А затим, ни ја не знам тачно где беше њихов стан, јер је то једна петокатница.
– Зваћемо је преко чувара куће – преклињао сам.
– Да је диже из постеље?!… Немогућно!… Сад је прошло десет часова.
Налазио сам се тада у положају дављеника који се и за сламку хвата… Па ја сам изгубио отаџбину, породицу… Отржу ме сада од девојке коју волим и терају ме силом на бојиште да погинем… Аман, људи!… Има ли чега трагичнијег и болнијег?… Њен отац, петокатница, поноћно доба, све је то мени било у том тренутку несхватљиво и ништавно према свему ономе што људи мени приређују… У овом мукотрпном животу та мала Арлета била је светао жижак, који је, чини ми се, одржавао мој разривен живот!… Зар и њега да нестане! Нашто ће ми онда живот!… У моменту очајања склопио сам руке пред Томом и молио га да ми омогући да је само видим.
Сећам се… снег је ромињао. Суве снежне пахуљице вејале су у густим ројевима, заклањале светлост и шуштећи падале кроз оголело грање… Неки прозори на кућама били су отворени. Тамо је сада било топло… Моје тело, истрошено и сагорело од маларичних напада, жудело је за домаћим миром. Али људи су ме вијали као неког прогнаника. Ви сте се овде саживели са овим мучним животом… Али мени изгледао је рат сасвим другојаче те снежне ноћи са висине Савојских Алпа, када су ме они из позадине, озбиљна и важна лица, склептали болесног. И то све у име неких виших циљева, неких идеала, за које они нису дали ниједан нокат досад…
Тома ме наговорио да свратимо у једну кафану и да им напишемо писма, која ћемо предати чувару куће. Тако ћемо их бар видети сутра на станици.
Затражили смо коверте и хартију. Писао сам журно о љубави, о верности, о своме болу, очајању. Тек на опомену Томину завршио сам писмо. Изишли смо одмах.
Становале су у Avenue Vіctor Hugo у једној огромној палати, која је била утонула у снежну белину. Гледао сам чежњиво у замрачене прозоре, као да бих хтео својим погледом да продрем негде тамо, да нађем њу, своју Арлету, топлу, мирисаву…
Тома је звонио. Наскоро се појави једна чупава дремљива глава. Тома предаде оба писма и замоли чувара куће да их рано изјутра преда госпођицама. Разуме се, дао је добру напојницу.
При повратку Тома ми рече да ће спавати код мене у соби. Бојао се да не учиним неку глупост. Он је легао на диван, а ја сам писао Арлети… Сетио сам се и Француза. Написао сам старој госпођи, којој сам говорио о дужности, отаџбини… Све тако неке бесмислице… Било је четири часа. Глава ми је клонула и у полубуновном стању, за столом, тргао ме је будилник…
Спремио сам се, пробудио Madame Sіvane и исплатио шта сам имао. Затим смо отишли Томиној кући, да и он спакује своје ствари. У шест часова пошли смо на станицу. Био је потпун мрак… Страховао сам да ли ће им чувар предати писма у ово доба. Тома ме је тешио и, држећи ме стално под руку, водио на станицу.
Дошли су и остали. У вестибилу је брујало од људских гласова. Станично сигнално звоно је одјекивало. Локомотива пиштала и приводила полако композицију, којом треба да путујемо… А њих нема. Свет је улазио. Само њих није било… Окретао сам се усплахирено и гледао кроз прозор на улицу. Тома се узнемирио због мене, те замоли једног друга, пешачког потпоручника, да унесе и наше ствари у вагон. Он је остао поред мене, јер се бојао да ћу остати. Говорио је нешто и покушавао да ме поведе. Обузет нервозним стањем ишчекивања, гужвао сам кожну рукавицу и парао је ноктом… А оне још нису наилазиле… Пришао нам је журно један наш капетан и строгим гласом наређивао да улазимо. Ја нисам ни обраћао пажњу шта он говори, већ сам стајао наслоњен уз прозор. Њих двојица дохватили су ме под руке и привели до врата. Тада ми сену мисао… да подметнем стопало под точак вагона. Остао бих тада сигурно. Нисам ништа говорио, али сам изгледао вероватно страшно, те ме они готово силом угураше у вагон и сместише поред прозора…