Арлета

Нема их!… Локомотива писну..
Ах…
Тада баш улетеше на станични перон њих две.
Скочио сам и полетео вратима. Нечије снажне руке шчепале су ме и свалиле на седиште. Тома је отворио прозор. Очајно сам испружио руке према Арлети, која је трчала поред вагона. Из очију су јој текле сузе. Махала је рукама говоређи: „Dragіcha, Dragіcha chéri!“ – Воз убрза. Она застаде. Полета јој приђе и Арлета наслони главу на њене груди… Кроз снежне пахуљице видео сам још њихове силуете… Воз скрену и пред мојим очима указа се пуста пољана покривена снегом…
И никада више…
Драгиша се налакти на сто, и покри лице рукама…
Изгледало је као да је Драгиша осећао унутрашњу потребу да некоме исповеди и повери свој бол. Он је за време целог причања везивао догађаје логичким редом. Када нам је изложио оно што је било најболније, изгубио је вољу за даље причање.
Потом у разговору сазнали смо да је покушавао на све могуће начине да се дочепа Гренобла, ма само на један дан. Али позадина га је ревносно гонила и пратила му сваку стопу… Душевно сломљен, физички исцрпен стигао је на Крф, где се разболео од запаљења плућа. Тамо је остао три месеца у једној болници, а затим су га упутили у Водену, у реконвалесцентни логор.
као да је хтео да загуши бол, Драгиша је сада пио коњак из великих чаша и већ заплитао језиком. Устао је с тешком муком.
– И тако бр-браћо, стигох на последње звоно… – Стајао је оборене главе ослањајући се рукама о сто. – Са раном у срцу – онда пође тетурајући се. – Еј, посилни… где ћу да спавам?
Ухватио сам га под руку и повео своме кревету, пошто ја ноћас нисам могао да легнем. Свукли смо му чизме и скинули одело.
Када сам полазио, он ми махну руком да приђем. Није отварао очи, и једва проговори:
– Ти си… једини трезан. Ако погинем… слушај, јави… мојој малој… Арлети.
Утешио сам га да не брине, покрио ћебетом и изишао…