Арлета

Зашли смо у парк, који је био пуст. Свуда около нас осећао се мирис увелога лишћа. Према суром небу и оним тамним оголелим дрветима изгледала је Арлета, са њеним руменим образима од зиме, као неки заостали цвет. Хтели смо да скренемо једном алејом, али нам Тома добаци да идемо право. А пред нама су биле неке импровизиране, уске степенице. Готово трошне. Испео сам се журно и пружио руку Арлети. Иако је њена рука била у кожној рукавици, осетио сам колико је мала и топла. Повукао сам је снажно да она готово истрча и наше се груди додирнуше. Запахнуо ме је пријатан мирис. Удахнуо сам дубоко.
Ту је одмах био и заравњени плато, готово сакривен гранама, које су се надвиле. Арлета приђе једној клупи.
– Хладно је – рекох јој.
– Ја често долазим овамо са својом сестром. Она седе. Ја сам стајао према њој, да бих је боле видео. Мој се поглед заустави на њеном малом, уском стопалу. Она као да је приметила шта посматрам, и подви ноге. Наишли су Полета и Тома. Смејали су се нечему.
– Е, овде ћемо сести. Знате ли, Том – ословљавала га је као да је Американац – ово ме место подсећа на наш врт у Брислу… Тако се пријатно осећам.
Али Тома као да није слушао шта она говори, већ је гледао у њу заљубљено и лагано дохвати њену руку. Она се готово неприметно трже и показа му очима на млађу сестру. Тома је разумео, и нагињући се преко полете, обрати се Арлети:
– А ви, Лулу, јесте ли задовољни својим каваљером? Он је, истина, дивљак, долази сада са фронта, али ви ћете утицати на њега.
– Господин не даје такав утисак – бранила ме Арлета.
– А зашто вас зову Лулу? – запитао сам.
– Из милоште. Она је, знате, најмлађа, и сви је мазимо – говорила је љупко Полета. Онда се обрати Томи: – Причајте нам нешто о својој домовини.
Тома се лактовима наслони на колена и загледа преда се. Уједначеним гласом говорио је.
– Цветна поља, мирисни лугови, шумовите планине… Кристални потоци, азурне обале. Небо као смарагд…
– Tіenѕ! – проговори Полета. – Ви сте песник?
Тома се исправи и унесе јој се у лице.
– Кад сам поред вас…
Она га лагано одгурну и, смејући се, добаци му:
– Méchant!
– Аје л’ те, какви су људи? – запита Арлета.
Тома скочи и стаде поред мене. Показујући широким покретом руке на себе и мене, он се поклони пред Арлетом.
– Изволте!
– Браво! – тапшала је Полета.
Причање Драгишино прекиде Лука:
– Одакле је, богати, тај твој Тома?
– Мангупчина једна, из Крагујевца. Рат га је затекао као студента експортне академије у Берлину. А путовао је још пре рата по Француској, те, поред немачког, говори одлично и француски. Сада, на солунском фронту, рањен је као пешадијски потпоручник у груди и налазио се у Греноблу на опорављању.
– Па онда? – запита Војин.
– Ту смо поседели још мало, и онда кренули у варош. Понудили смо их да свратимо у неку кафану на чај. Али Полета се извињавала како се плаши да их не види отац. А Гренобл је прилично мало место, где се сви из виђења познају. При растанку договорили смо се да се сутра нађемо на истоме месту.
Земља ме није држала. Изгледало ми је као да сам душевним замахом понесен и да летим. Пред очима ми је стално лик Арлетин. Испотаје чудио сам се Томи како се није заинтересовао млађом сестром. Запитао сам га заобилазно.
– Ја сам за кратак поступак… Где ћу ја да се замлаћујем са девојчицама?! А ти си млађи и имаш дуже боловање, па како си вешт.
Решио се, прича ми, да позове Полету код себе у стан.
Био сам срећан што ћу бити у друштву те младе девојке, ма је цео дан водио по околини Гренобла.
Сутрадан, када смо се састали, ишли смо у Саснаж, место за излете у близини Гренобла. Стигли смо тамо трамвајем. Пахуљице сувога снега вејале су. Шетали смо уским стазама кроз оголелу шуму, чије су гране биле покривене снегом, као неким паперјем. Арлета је застајкивала да би устима ухватила пахуљицу снега што је лепршаво падала. Забацивала би главу, и њене плаве очи биле су раширене а уста отворена. Посматрао сам жудно њене беле зубе и као да сам осећао дах њених усана. У једном тренутку она се окрете, и поче да посматра усплахирено око себе. Онда се обрати мени:
– Где је Полет?
– Ту су… шетају – говорио сам равнодушно, да бих њену пажњу одстранио од њих двоје.
– Треба да их нађемо.
– Зашто? – онда сам стао према њој. – Ви се плашите мене?
– Не… али ипак – говорила је нестрпљиво.
– Молим, изволте, да их потражимо – говорио сам хладно и пошао уназад. Она као да је приметила моје нерасположење, обрати ми се тихим тоном:
– Ви се љутите?
– Ни најмање. Потпуно вас разумем… Да сам на вашем месту, поступио бих исто тако… Ви сад идете са човеком који је дошао са фронта, који је дивљак…
– Али господине! – она застаде и погледа ме молећиво. Њене плаве очи сијале су искрено, а лице јој је било устрептало. Хтео сам да је подржим у таквом расположењу и, једва савлађујући себе, наставио сам:
– И ви сте у праву – онда сам је као случајно дохватио за руку. – Други пут нећемо се издвајати. Бићемо увек са њима. – Она је застала, хтела је нешто рећи, али ја сам је дохватио под руку. – Хајдемо! – Али да оно двоје не бисмо затекли у незгодном положају, викао сам гласно: – Полет!… Томо!
На једној прикривеној клупи седели су њих двоје. Чули су мој глас. Претварали су се као да равнодушно седе, али су им лица била узбуђена. Она је потајно увлачила праменове косе испод своје токе. Да бих их извукао, причао сам им како се Арлета уплашила што је остала са мном усамљена.
Арлета поклопи моја уста својом руком. Осетио сам миришљаву рукавицу.
– Љутим се на вас… Пре свега, зашто бих се плашила… Ви сте били врло љубазни…
– Ех, то је он желео да му кажете – дирао ме Тома. Онда се обрати њој. – Ја сам се јуче шалио кад сам рекао да је он дивљак. Уосталом, ви сте се, Лулу, уверили, да је он добар човек. – Тома се диже. – Хоћемо ли у ресторан, на чај.