Арлета

Полета устаде, повлачећи капут наниже. Тома приђе Арлети, обухвати је око појаса и лако је пови преко руке.
– Завалићу вас у снег!
Она пружи руке према мени. Говорила је задихано:
– Не, не, молим вас, хладно ми је. Господине, браните ме…
Обухватио сам је испод струка, притегао на своје груди, и тако је извукао из Томиних руку.
– Хвала вам, господине! – обрати се мени, а затим Томи: – Ви сте дивљак, а не господин Драгиша – говорила је наглашавајући последњи слог мога имена.
– Également enchanté!… Задовољан сам што тако лепо мислите о моме пријатељу. – Он приђе и помилова је по образу. – Хајдемо, децо!
У ресторану запахнула нас је пријатна топлина. Узели смо сто у углу. Ми смо скинули шињеле, а оне капуте. Арлета смаче своју току са главе и златноцрвена коса расу се преко њене главе. Она тресну главом. Кад је подигла руке да заглади косу, тек се тада испољило нено витко тело, у хаљини од плавог трикоа, са свим оним нежним, девојачким облинама… Лице јој је било без иједне пеге, што је иначе чест случај код особа са црвеном косом. Врат јој млечне белине, а прсти танки и дугачки. И Полета је исто тако лепа, али више плавуша.
Кад смо пришли столу, оне су проговориле међу собом на неком чудном језику. Помислио сам да је француски арго. Али Полета ми објасни да су говориле фламански. Тада сам сазнао да су оне Фламанкиње. А Фламанци су народ који живи у северном делу Белгије и у француској Фландрији. Иначе, иностранство их сматра за Белгијанце.
– А зашто ви носите црну јаку на блузи, а Том црвену? – питала ме Арлета.
Објаснио сам јој. Њој се више допала црна јака.
– Природно… Све што је његово, мора да вам се више допада – дирао је Тома Арлету, гледајући је подсмешљиво.
Причање Драгишино прекиде телефониста, који предаде Луки једну депешу, примљену телефоном. Лука прелете очима преко хартије, па се обрати мени:
– Честитам… Наређују из штаба дивизијске артиљерије да ноћас у један час сиђеш у село Доњи Пожар… Ту ће бити пета тимочка батерија.
– Моја пета батерија! – готово сам ускликнуо.
– Јест, и да је у току ноћи спроведеш на Гривички пут. Она је додељена нашем одсеку.
Да је била у питању ма која друга батерија, сигурно је да усмени протести не би изостали што ћу морати целе ноћи да се ломатам по планини. Али сада ћу видети свога бившег командира, капетана Лазара, и познате војнике. Погледао сам на часовник. Било је осам часова… Кренућу тек у једанаест. Имам довољно времена да саслушам причање Драгишино.
Он настави:
– Приликом повратка у варош трамвајем, запита ме Арлета:
– Хоћу да вас питам нешто… Имате ли какав ваш талисман? Ја необично волим да то скупљам.
– Талисман! – питао сам се и нехотице се пипнух за џепове.
– Шта ти је то „талисман“? – запита Лука.
– Амајлија… Ти западни, културни народи, више су сујеверни него ми, Балканци. Ја не знам да ли ико од нас носи собом тако… неку дрангулију, која би га, као санћим, штитила од куршума. А у Француској постоји читава индустрија, која израђује те стварчице… У џепу случајно нисам имао ништа, да бих је на крају и преварио како је то мој талисман. Зато сам је погледао и казао тихо:
– Ево, дајем вам себе као талисман.
Она се љупко насмеја, и рече:
– Сувише сте велики… Вас не могу ставити у своју ташну.
– Свеједно… Ставите ме у ваше срце.
Арлет ме топло погледа и уједе се за усницу. Лако руменило обли јој образе и она стидљиво обори главу.
Полета, која је седела према нама, приметила је Арлетину забуну и претила ми главом.
Кад смо се увече растали, Тома ми је заносно причао:
– Јаој, што Полета љуби!… Позвао сам је у стан. Опирала се, нећкала и све се нешто изговарала на Лулу. Уверавао сам је како ћеш за то време ти шетати са њом, да ћеш чувати нашу тајну… А-ја! Лулу, па Лулу… Напослетку, сада при растанку напомену, да ће ми сутра дати одговор, пошто претходно с тобом разговара.
– Са мном! – зачудио сам се.
– С тобом… Не знам шта хоће… Нисам имао времена да питам.
С нестрпљењем смо очекивали обојица састанак са њима. Нашли смо се у парку.. Владао је свуда наоколо свечан мир. Гране борова, оптерећене снегом, биле су опуштене. Ваздух прозиран и свеж. Шетали смо једном дугачком почишћеном стазом. Арлета ми је весело причала како је добила писмо од брата, који обећава да ће за Божић доћи на одсуство. Из њених уста излазила је лака пара, и ја сам се нагињао не бих ли удахнуо дах из њених груди.
Тома нам приђе, ухвати Арлету под руку и рече јој:
– Лулу, хтео бих да разговарам нешто са вама.
– О чему?
– О оном вашем дечку из Париза.
Под другим приликама наљутио бих се на њега. Али сада сам знао да је то само изговор да бих ја остао насамо са Полетом. Али ипак, коснуло ме је сазнање о „дечку из Париза“. Напустио сам их, и пришао Полети.
– Ме voilà – рекох јој.
Полета се насмејала гледајући Тому и Арлету како се нешто објашњавају. Онда се обрати мени:
– Колико још остајете овде?
Рекао сам јој, око два и по месеца. Разговор се потом водио о обичним питањима, готово безначајним. Она се очигледно мучила како да започне, а ја сам ишчекивао да ми каже прави разлог. Најзад сам прекинуо ово натегнуто стање.
– Рече ми Том – и ја сам га сада ословљавао тако – како имате нешто да ми кажете?
– Ах, да… Јест… желела бих с вама да разговарам. – Она откиде у пролазу једну гранчицу, и поче нервозно да је ломи. – Знате… не знам како да вам кажем… Уосталом, ви и сами увиђате… Ја сам удата жена. Али између мене и мога мужа постоје извесни неспоразуми. Има већ годину дана како се нисмо видели.
– Он је на фронту?
– Да. Али кад добије „пермисион“, он се задржава са мном дан, два. Остало време проводи на другој страни. Ви сад разумете мој положај?
– То је штета! – рекох, као да и ја саучествујем у њеним патњама. Али да не би изгледало као да је сажаљевам, наставио сам: – Ви сте млада жена, а живот тражи своје. Такав човек сигурно не заслужује ваше поверење.