Арлета

– О томе је баш реч – настави она живо. – Ја сам се упознала са Томом. Он је врло симпатичан и… – она заћута.
– Реците слободно. Дајем вам реч да ваше поверење нећу злоупотребити.
– Надам се… Видите… Том ме позива у посету…
– То није ни страшно, ни необично – храбрио сам је. – Знам да вас Том воли…
– Не сумњам. Али сада ја нисам у питању. Најзад, ја сам жена, боже мој!… Али реч је о Арлети. Она не сме да зна где се ја налазим. То је једно. А друго, што је најважније, она треба да остане са вама…
– Добро, пристајем – прихватио сам радо.
– Сад смо дошли на оно о чему бих хтела да разговарам са вама. Слушајте, Драгиша… Она је девојка, невина, чедна. Ја тражим од вас реч да јој се ништа неће догодити. Ви ме разумете… Ја вас преклињем.
Не разумем… Какво би јој се зло могло десити?
– Понављам: Лулу је невина. Сматрам вас за поштена човека. Дајте ми часну реч да ће она у вашем друштву остати vіrgo іntacta.
– Дајем.
– Часну реч?
– Часну реч.
Лука лупи шаком по столу.
– Их, све се теби мора нешто догодити!… Почињеш већ да ме љутиш.
– Чекај, да видимо даљи развој – умирује га Војин. – Он је рекао да му је та веза задала много јада. Можда сад настају интересантни догађаји. А, сем тога, да ју је првога дана увео у своју собу, прича би била завршена.
Драгиша протрља чело и притисну очне капке. Погледа нас готово буновно. Онда климну главом и настави:
– Сада тек настаје оно што је главно… У том моменту био сам врло срећан што ћу са том малом остати насамо. Њен лик почео се све више упијати у моју душу, и она је постала, такорећи, саставни део мога душевнога живота.
– Заљубио се човек! – вели чисто с неким багателисањем Лука.
– Како хоћеш… Немци кажу: „Alte Lіebe roѕtet nicht“. Ја раније нисам имао сличних доживљаја. Били смо дечаци кад смо пошли у рат. Четири и по године верем се по беспућу и планинама. Постао сам полудивљи човек… При првом сусрету са овом малом, она ме је освојила. Добро… Заволео сам је. Први пут… Ни на памет ми нису падале „оне ствари“. Оскрнавио бих, чини ми се, лепо тело, и загадио једно своје чисто осећање.
Лука заусти да нешто каже, али ућута.
Када смо се идући пут нашли, Тома се обрати Арлети и мени:
– Знате шта, моја децо: ви ћете нас извинити. Потребно је да са Полетом купим неке ствари. Кроз два часа наћи ћемо се на овом истом месту.
– Зашто?… Хоћу и ја да идем са вама – говорила је Арлета.
– Нема потребе. Биће нас много – одговара Тома равнодушно.
– Да, да, тако је боље. За ситну ствар идемо нас четворо – одобравао сам Томи.
Арлета на то ништа не рече. Они се поздравише са нама и одоше.
Нас двоје пошли смо у парк преко пута Изера. Дошли смо у онај мали кутак, где су оне, кажу, често долазиле. Арлета ми је уз пут причала о себи. Сазнао сам да су из Брисла, где имају своју кућу. Рат је њу затекао као ученицу треће године неког лицеја. Онда су прешли у Париз. Ту је похађала опет неку школу, све до пре три месеца, када су дошле у Гренобл.
– А сада свирам…
– И мислите на вашег дечка у Паризу?
– А, не, не, ја немам дечка – говорила је живо.
– Али Том ми је рекао…
– Он је мéсhапt.
– А зашто се толико љутите?… Добро… то је природно…
– Али кад вам кажем, то није истина… У питању је само један мали француски кадет…
– Како се звао?
Она се колебала један тренутак, па ће рећи:
– Гастон… Он је мене волео, а не ја њега. У кући су ме дирали, али ја сам се љутила.
– Лепо име…
– Ah, је m’en fіche – и уједе се за усницу.
– Ипак, лепше је име Гастон него Драгиша… Гастон!
– Али ви сте лепши! – излете јој готово несвесно, онда се чисто трже и окрете главу на другу страну.
– Хвала на комплименту!
Али отада она је заћутала. Одговарала је само на моја питања. У једном тренутку застао сам и погледао је у очи. Она саже главу, рамена издиже и лице јој се изгуби у пелцу.
– Ви сте нешто нерасположени?
– Не!
– Знам и разлог због чега… Ми смо овде на усамљеном месту и ви ме се плашите. Можемо ићи.
– Ја то нисам казала. Остаћемо овде.
– Хајдемо! – и ја сам је узео под руку. Она се лако опирала, али је ипак ишла. Своју руку није извлачила испод моје. Осећајући близину њенога тела задрхтао сам. Дошло ми је да јој стегнем руку, али сам се тргао.
– Опростите! – и тада сам удаљио њену руку. – Био сам исувише слободан.
Она ме погледа. Био је то поглед из кога зрачи нека унутрашња топлина и која долази од дрхтаја срца. Као љубав, молба.
– Ви сте чудан човек – проговори Арлета и обори поглед.
Нисам хтео више да је мучим. Причао сам јој о себи, о својој породици. Слушала ме пажљиво и с времена на време погледала. Наједном она изви руку и баци поглед на часовник.
– Ви журите… Можемо ићи.
– Не, имамо још времена.
– Ипак је боље да смо тамо.
Она лако уздахну. Ишла је нерасположена и гледала расејано некуд у даљину. Говорио сам јој нешто, али она као да није слушала, већ ме запита:
– Можда се вама жури. Сигурно имате неки састанак?
– Овде никога не познајем, сем вас. Поред вас, друго познанство не желим.
Она се насмеја задовољно једним крајем усана и погледа ме значајно.
– Францускиње су елегантне и лепе.
– Ако би то била ваша жеља, постараћу се да их познам…
– Не говорим ништа – изговорила је са извесном стрепњом.
– Уосталом, то ће зависити од вас.
Она се стресе.
– Хладно је.
Стао сам према њој, раскопчао шињел и, држећи раширене крајеве, рекао јој:
– Изволте.