Арлета

Гледала ме је полуотвореним очима. Дохватила ме за руке и приклопила мој шињел. Тада испусти ташну. Сагли смо се обоје да је дохватимо, наше се руку додирнуше и ја јој стегох прсте. Исправљајући се, држао сам је и даље за руку… Није се опирала већ обори главу и погледа ме испод горњих очних капака. Тада сам је пустио, закопчао шињел, и пошли смо даље. Прешли смо мост Изера, не говорећи ниједну реч. Али ова нема шетња, јаче него ишта, испољила је наше унутрашње трептаје, који су нам гушили сваку реч.
Причао ми је Тома о састанку са Полетом… Био је очаран. Море, њено мирисаво тело, море, пољупци, море, њена страст… Слушао сам га као да сам у неком бунилу. Био сам занесен и као да још увек осећам на себи онај продирући поглед Арлетин, који ме просто сажима.
Војин се обрати Луки:
– Кажем ти ја да ће ту нешто бити.
– Да видимо… Али причај по реду. Посилни!… Донеси цигарете из мога сандука! – рече Лука и придиже се. – Причекај мало док се вратим. – Мало после, улазећи, вели: – Ала сјакте ракетле, као да је ватромет. Изгледа да су опазили наше припреме. – Он протрља руке, па погледа у Драгишу: – Где смо стали?
Драгиша припали цигарету и налакти се на сто…
– Хоћете ли, Том, да ми правите друштво до кројачице? – питала је сутра Полета.
Наравно, Том је пристао врло радо. Али зачудо, Арлета им се сада није нудила у друштво. Рекао сам Томи и Полети да ћемо нас двоје отићи трамвајем у Саснаж, на чај.
Сиви застор од облака, наоколо снежна белина, и Арлета. Ништа друго нисам видео… Ви ми ни на памет нисте падали. У ономе заносу изгледало ми је да се нас двоје нећемо више никада растати, и да је пред нама насмејана вечност.
Приметио сам одмах да је на себи имала другу, много лепшу халину, као да је намерно хтела да изазове допадање. Седели смо једно према другом.
– Арлета, погледајте ме.
Погледала ме је изненађено, широко отворених очију.
– Реците ми нешто пријатно.
Она је оборила поглед. Дуге трепавице сенчиле су њено лице, као тамни прашни конци на белом маковом цвету.
– Не знам шта бисте желели да вам кажем.
– Зар не увиђате шта би мени у овом часу причињавало задовољство?
Она саже главу и само уздиже раменима. Виделе су се облине њенога врата. Прамен косе, као свилица зрелог кукуруза, спусти се низ њено лице. Ноктом десне руке нервозно је правила неке фигуре на столном застирачу.
Нагнуо сам се према њој.
– Реците ми, на пример, како сте добили писмо пуно нежности од Гастона.
Она се трже и погледа ме.
– Како?… Зар би вам то било пријатно!
– Сасвим. Свака ваша радост је задовољство за мене.
Она је нервозно ломила палидрвца и гледала мутним очима кроз прозор. Нене танке ноздрве лако су се шириле као израз неке тешке душевне борбе.
Обрисао сам руком изломљена палидрвца, и добацио јој:
– Како сте немирни!
Она се налакти на сто, укрсти прсте и наслони на њих свој подбрадак. Погледа ме оним истим мутним очима и тихо проговори.
– Зашто ме мучите?
Дохватио сам је за руку. Била је мекана и топла.
– Лулу! – гледао сам је вероватно узбуђено. Она ми такође стеже руку. Питао сам је полако: Је ли то истина?
– Истина је.
Наишао је баш тада келнер са чајем. Пустио сам јој руку.
Лука се нервозно почеша по потиљку, па се окрете моме посилноме Станимиру, који је стајао на вратима и слушао причање Драгишино.
– Станимире, шта би ти радио овој женској?
Он заузе став „мирно“ и, снебивајући се нешто, погледа у потпоручника Драгишу.
– Реци, де, слободно! – рече Му Драгиша.
– Господине потпоручниче, скрцао би је на лицу места.
Насмејали смо се. Смејао се и Драгиша.
– Из причања господина потпоручника, каква ти онако изгледа та женска? – пита га Војин.
– Фина ствар – смеје се Станимир.
– А сад, хајд марш! – нареди Лука. – Не морате ви да нам зијате у зубе.
– Дакле, ухватисте везу? – пита Војин.
– Што се мене тиче, духовна веза је успостављена још првога часа.
Следећег дана нисмо имали састанак. Али то преподне, шетајући кроз варош, видео сам Лулу са једним француским официром. Тај изненадан сусрет узбудио ме је много… Поздравио сам је и она се љупко насмејала. Француз је учтиво извадио цигарету из уста и отпоздравио ме. На углу сам застао и окренуо се. Француз јој је нешто говорио и она се, чини ми се, смејала. Осећао сам како ме нешто стеже око груди, а пред очима ми као нека магла. Досад су се наши односи развијали без икакве сметње и сви су конци били у мојим рукама. Али сад се појавио и трећи… Па бар да је белгијски официр, помислио бих да је Полетин муж, или њихов брат. Али Француз!… Био сам очајан. Тек сада, пред овом могућношћу да је може други преузети, увиђао сам колико је она присно зашла у моју душу.
Мислио сам о томе и враћао се, кад угледах да из једне радње излазе њих двоје и иду мени у сусрет. Застао сам одмах пред једном трговином и посматрао излог. Али ништа видео нисам. Они су прошли иза мојих леђа. Посматрао сам њихове сенке у излогу, и изгледало ми је као да она посматра мене. Не окрећући се више, наставио сам пут, и мислио са извесним задовољством како се она сада једи што сам јој окренуо леђа.
У главној улици срео сам једнога свога школског друга. Био је у војничкој униформи и шетао са неком дамом. Пришао ми је да се поздравимо. Питао ме кад сам дошао, где се храним. Онда се извинио како мора да отпрати даму, али је обећао да ћемо се на ручку наћи. Био је то један од оних лењих студената, који није завршио школу на време. Кад су пре годину дана тражили списак ђака, пријавио се и он. И наравно маса других, као и он. И сви су били упућени у Француску да доврше школу. Њихова некадања леност је сада богато награђена. Ем није на фронту, ем још прима и стипендију. За такве се луде може с правом рећи: „Мајко, роди ме срећног, па ме баци на ђубре.“
– Тако је, тако. А када се вратимо у земљу, ми ћемо бити изнурени, а они су „француски ђаци“, свежи, одморни, уображени, иако носе у џеповима „ратне дипломе“ – допуњује Војин.
– Наравно. Али овај мој друг био је изузетно добар човек…
– Не спорим, али у нормалним приликама тај би, као многи други, остао по страни.
– Сасвим… На подне је дошао, и одмах почео да ми прича како му је она дама замерала што и мене није позвао у друштво.
– Казала ми је да ти се извиним, и позвала те после подне у посету.