Арлета

Пристао сам. Око три часа отишли смо.
У салону сам се упознао са ћеркама. Онда су ме одвели својој мајци, старој отменој дами. Питала ме је одакле долазим, да ли имам породицу. Рекао сам јој да је моја породица под Аустријанцима. „Ах, Бош, Бош!“ – помињала је са извесном горчином ово име, како су то Французи звали Немце. Мало после поздравио сам је и вратио се у салон.
Било је весело. Једна од сестара изјавила је одмах да ће ме узети за „фијела“, и да је она од сада моја „марена“. По обичају, пољубили смо се. Али тада сам се сетио Арлете… Затим смо играли фоте. На крају осуђени пита свакога редом: „Quelle heure est-il“ – колико је часова… Био сам случајно први, и не знајући последице рекао сам наивно: „Vіngt quatre“ – двадесет и четири. Они загаламише. Тада ми објасни мој друг како треба да пољубим Одету двадесет и четири пута. Осуда се морала извршити. Мадлена, најстарија сестра, предложи:
– Пет пута у уста, или двадесет и четири пута у образ.
Било је и једно и друго. Ватра ме нека обузела. Иако је Одета лепа и млада жеиа, у мени се појавила неодољива жудња да тако љубим и своју Арлету. Али ми изненада паде на памет да се она сада љуби можда са оним француским официром. У мени се нешто ломило. Хтео бих да идем, да је нађем, да је притиснем на своје груди… Тешко ми је извући се нагло из овога друштва. Моје се мисли растржу, расејан сам, док око мене брује весели гласови. Одета је свирала на клавиру. У соби је било топло, док је напољу ромињао снег.
– А ми трунули овде под земљом – вели са извесном меланхолијом Војин.
– Тако је трајало до мрака, када смо се разишли. Позвали су ме да дођем и сутра у посету.
Чим сам се удаљио из овога друштва, почела ме мучити сумња да Арлета можда воли оног француског официра. И зато сам се решио да не идем сутра на састанак са њима. Тома се љутио, онда молио, јер тада и њему пропада састанак.
– Реци јој да сам болестан. Уосталом, она је нашла једнога Француза, у кога је лудо заљубљена. Јест, јест, заљубљена је! – говорио сам пркосно, као да терам инат самом себи.
– Ама, то је можда случајно познанство… Немој да си смешан. Него ти си љубоморан. Часну ти реч дајем, Полета ми је причала како мала непрестано говори о теби…
Аха, то ли је… Е, сад ћу ја њу да мучим. Одбио сам одлучно да идем на састанак. Тома је био очајан. Најзад, на његово наваљивање, објаснио сам му да ће тако остати само за овај састанак. Идућег пута бићемо заједно. Али при поласку замолио сам га да се одмах нађемо чим се растане од њих.
Сутрадан отишао сам код Француза. Али за време док сам био код њих, мислио сам на Арлету. Одета ме је у неколико махова питала зашто сам тако тужан. Једном је додала:
– Певаћу вам нешто из „Вертера“, јер ме ви тако подсећате на њега…
Лука запита:
– Ја не знам садржину „Вертера“.
– Укратко. Вертер воли младу жену, а и она такође њега. Али она крије своју љубав, јер жели да остане верна своме мужу, ма и привидно. Вертер је и даље воли сентименталном љубављу. Најзад се убија. Она, не знајући шта је са њим, долази да му се преда, и затиче га мртва…
– Гле, мајку му!…
– Ипак „на крају баладе“ затекла ме је живог… Певала је сјајно, заносно, пратећи себе на клавиру. Иако расејан, пришао сам јој и пољубио руку. Стегла ми је руку са обе њене. Осетио сам извесно физичко узбуђење, али сам мислима био у оном малом парку, преко Изера, у оном скривеном кутку, где мала Арлета гризе усне и вероватно пати што нисам покрај ње.
Друштво је било весело. Мој друг Драгутин, или како су га они сада прекрстили „Шарл“, дирао је најмлађу сестру да је она заљубљена у лекара њихове куће. А кажу, господин доктор Жерар био је страховито ружан човек. Она се љутила што јој намећу некога на кога она и не мисли. Хтела је да изиђе из собе, али је „Шарл“ задржа. Тада Одета приђе мени, обухвати обема рукама моју главу и погледа ме право у очи.
– Сањала сам вас – затим се нагло окрете и седе на супротни крај.
Погледао сам на часовник. Тома је рекао да га чекам у „Café Moderne“. Устао сам. Сви навалише на мене да останем. Само је Одета ћутала и гледала ме замишљено. Извињавао сам се како ме чека један мој пријатељ који је данас допутовао. Поздравио сам се са свима. Најзад сам пришао Одети.
– Испратићу вас – рекла је тихо.
У предсобљу она стаде према мени, унесе ми се у лице, и запита:
– Зашто идете?
– Да сте у соби казали ма и једну реч да останем, не бих ишао… Ви сте ћутали. – Обукао сам шињел. – До виђења!
Она ми није пружила руку, али ме је и даље посматрала.
– Доћи ћу други пут.
Не скидајући свој поглед са мене, проговори:
– Како хоћете!
Лука пљесну Драгишу по рамену.
– Е, сад си, па ти, наишао на мајстора.
– Молим, чекај мало… Узео сам је за руку, унео сам јој се у лице и рекао истим тоном: – То, значи, не желите више да дођем. Добро… Adіeu – отворио сам врата и пошао низа степенице.
Наједном зачух глас: „Драгиша!“ Окренух се. Она брзо сиђе, обави руке око мога врата, пољуби ме у уста дишући снажно, а потом, без иједне речи, врати се и затвори врата.
Стајао сам неколико тренутака збуњен и узбуђен… Силазио сам лагано, навлачећи рукавице. На одморишту степеника застао сам да се приберем… У мени као да се тело борило са душом. На једној страни била је млада жена, врло лепа, која би ми без икаквог увода ставила на расположење своје дражи. На другој млада девојка, за коју ме је везивала часна реч да ћу је ја лично чувати. Као на неком филму, те главе смењивале су се у мојој свести. Али оне плаве очи Арлетине остављале су засењавајући и дубок траг, и ја сам несвесно, као да ме нешто вуче, пошао низа степенице. Напољу ме обавио хладан ваздух, и већ када сам се удаљио од куће, мислио сам само на Арлету.
Ушао сам у кафану да сачекам Тому. Сео сам за један сто и узео новине… Читао сам летимично како су Аустријанци заустављени у своме надирању на реци Пијави… У Русији хаос. Керенски опет изабран за Думу. Духоњин, главни командант руске војске, убијен… Максималисте узели власт у своје руке… Воде се преговори о миру… Примирје закључено… На западном фронту бомбардовање. На македонском затишје…