Арлета

Шетали смо сад држећи се за руке, смејали се и љубили. Завалио сам је преко руке и рекао да ћу је спустити у снег. Она је затворила очи и рекла:
– Ако вам то чини задовољство, учините…
Уместо да је спустим у снег, притиснуо сам је на своје груди.
Кад смо се враћали да се састанемо са Полетом и Томом, Арлета ме ухвати за руку и запита:
– Слушајте… хоћу нешто да вас питам. Али, да ми искрено одговорите?
Пристао сам.
– Где иду увек Полета и Том?
– Ваљда шетају… Зар ви не желите да сте насамо са мном? Ето видите, ми се пред њима не бисмо могли да пољубимо.
– А где иду?
– Не знам. Тому нисам питао. Ја на то никада не мислим.
Она се уједе за усницу, зажмире очима и значајно климну главом. Затим живо додаде:
– Ја сам срећна. А ви?
Више него срећан, свакако. Понесен, уздигнут, надахнут… Човек треба да се у животу напати, као ово ми у рову, па да онда још јаче и снажније осети блаженство девојачког даха.
Али ми увек тежимо за нечим више. Шетајући тако са малом Арлетом, сутра, прекосутра, имајући у загрљају то мало тело, долазило ми је да је у наручју однесем у свој стан. Тада сам се увек сећао дате речи, и онда ме је обузимало неко неспокојство. Двадесет пет дана мога боловања протекло је брзо. Прохујаће исто тако и онај остатак. Вратићу се на фронт, а одатле у Србију. Она ће отићи у Белгију. Нас ће раставити и простор и време. А ово младо тело припашће другом. Ја сам сада обичан чувар који има да је сачува за другога. У таквим тренуцима долазило ми је да пресвиснем. А, на крају крајева, и младост тражи своје. Да бих угушио ову несавладљиву жудњу, отишао сам једно послеподне до Француза.
Одета ми је пришла и тужно ме погледала.
– Чула сам… Ви често шетате са једном младом, лепом Белгијанком.
Признао сам јој. Али сам додао, да и поред тога ја ипак живим comme une fіlle, као девојка, у оној галами „Шарлу“ се причуло да сам рекао comme la confiture, и насмејао се. Око тога почеше и остали да се смеју и нагађају ко је од нас двоје „fіlle“ а ко „confiture“, и ко ће кога да поједе.
Пошто су се спремили да иду у биоскоп, пошао сам и ја са њима.
Седео сам до Одете. Светлост се угасила и на платну се почеле ређати слике… Осетио сам њену руку на својој. Хтео бих да је извучем, али она ме стеже јаче и наслони своју главу на моје раме. Осетио сам мирис њене косе. Сетио сам се Арлете.
– Де, де, немој да се правдаш. Гони, гони, капислцауф! – упаде Лука.
– Сад можете замислити шта је даље било… Биоскоп у биоскопу.
– Слушај – говорила је заносно – сутра у три часа доћи ћу код тебе.
Војин као да се прену:
– Но, хвала богу. Ниси ваљда одбио?
– Пристао сам… Најзад, у том моменту, ко не би пристао! И сутрадан дошла је. Било је, било све. Али… све се то одиграло као нека дужност.
– Бесан човек… дужност! – љути се Лука.
– Рећи ћу вам искрено… Ви можете и да ми се смејете. Али од првога дана када сам видео Арлету, у мени је навирало једно осећање које је мени дотле било непознато, а које је спутавало моје мисли. Цео мој душевни живот био је испуњен само једном мишљу: Арлета, Арлета… Назовите ово осећање како хоћете… љубав, болест или лудило. Између ова три стања, чини ми се, нема границе. Ето такав сам ја!
Да сам наишао на неку жену или девојку за коју ме не везује часна реч, све би се одиграло по вашој жељи.
После састанка са Одетом, још више сам чезнуо за Арлетом. Изгледало ми је тада као да сам обесветио једно своје узвишено осећање. Али сам приморао себе да мислим да тако мора бити… Покушавао сам да рашчланим ова два збивања, од којих је једно телесна потреба, а оно друго, осећање према Арлети, као неопходност душевна. Ужасно би било заиста да је све усредсређено на једној личности. Али, де!… Шта сам могао.
Полета ми је враголасто претила главом.
– Знате ли ви да је Арлета потпуно расејана и не обраћа пажњу на оно што јој се говори. Синоћ, за време вечере, загледала се негде преда се, и кад је папа нешто запитао, она се чисто тргла. Није готово ни вечерала, већ се дигла и отишла у своју собу… Нашла сам је поред камина у мрачној соби…
Уколико смо Арлета и ја били душевно приснији и нераздвојнији, утолико сам био све више узнемирен због свог одласка. Помисао на растанак лебдела је у мојој души као нека уклета коб. Јер то није одлазак из једне вароши у другу, да се после месец дана опет нађемо. У Француској када неко каже да путује au front d’Orіent, значи исто толико као кад би неко од нас за време мира рекао да путује за Источну Индију… Бесконачност! Вечност!
Седели смо у једном углу ресторана у Саснажу, нас двоје. Напоменуо сам јој како се ближи час нашега растанка.
Ухватила ме је за руку.
– Ја то не могу да замислим. Не говорите ми о томе, не говорите, молим вас. – Њено лице се згрчило, она је стиснула зубе, као да је хтела да заустави унутрашњи крик, али сузе су јој потекле. То је онај плач без јецаја, када се преко суза одлива душевни напон, иначе би тело пресвисло.
Умирио сам је унеколико, иако је мој душевни немир бивао све снажнији. Изгледало је као очигледно да када јој једнога дана стиснем руку на станици и кажем: Adіeu! – растаћемо се занавек. А Арлета, моја добра Арлета, млада, лепа, туговаће неко време, а потом ће припасти другом човеку… Ужасавала ме је и сама помисао. Мрзео сам неодољиво ту замишљену личност… па и њену сестру, која ми је измамила реч. А Полета се међутим проводила, и баш сада можда била разголићена у Томином загрљају.
У једном таквом душевном стању, када смо нас двоје били у парку преко Изера, запита ме Арлета:
– Зашто ми не кажете где иду Полета и Том?
Излетело је из мене сасвим несвесно:
– Отишла је да му да la preuve de ѕon amour – доказ љубави своје.
Арлета ме погледа широко отворених очију.
– Доказ љубави!… Како, на који начин?
Покушао сам одмах да њеном питању, а и своме одговору, дам шаљив тон. Али је Арлета мислила својом логиком.
– Зар вам ја нисам дала доказ своје љубави?… Шта желите још од мене?
Узео сам њену руку и принео својим устима. Зубима сам обухватио белу, нежну кожу и стезао лагано, све јаче, не би ли физички бол скренуо ток њених мисли.
– Да ли вас боли?
Она ме замишљено погледа и насмеја се једним крајем усана.