Црна река

Капетан Милија, звани „Аждаја“, прича како се и он вукао по пољским завојиштима. Али када је пробио „Хинденбургову линију“, преко енглеске болнице у Вертекопу, и дочепао се Солуна, сада маневрује из болнице у болницу.
– Вала, браћо, ако је за вајду, доста је. Ратујем: дванаесте, тринаесте, четрнаесте, петнаесте, шеснаесте и ево сам у седамнаестој… А сад, како је онај трећепозивац заплашио Бога, ко зна колико ћемо још ратовати.
– Какав трећепозивац? – запитао сам га.
– Не знате?… Нисте ли чули за причу зашто смо отерани на Крф?
Рекох му да знам. Испричах му неколико појединости. Дојадили смо Богу ратујући непрестано, па је наредио да нас, Србе, протерају на неко острво.
– Е, добро… Не знате шта је даље било. Дакле, наљутио се Бог на земљу, повукао сву небеску полицију и рекао: нека се туку, не би ли им најзад дошла памет!… Уграбе ту прилику Срби, и кидну са Крфа.
Али после неког времена сети се свети Петар и са небеске осматрачнице погледа на Крф да види шта ли ми сад радимо. Али Срба тамо није било. Уплаши се свети Петар за нашу судбину. Оде и саопшти Господу. Реше тада да се прати један херувим на земљу и види шта је са нама.
Када се херувим вратио, саопштио је:
– Обишао сам целу земљу скроз и унакрст. Нигде нисам видео шајкаче. Истина, наиђох на једну војску тамо негде око Средоземног мора. Носили су енглеске увијаче, француско одело, јели су америчке конзерве и псовали страшно… По томе бих рекао да су то Срби.
Господ се замисли, и реши се да лично сиђе на земљу и провери исказе.
Сишавши на Солунско поље, узе Господ на себе сподобије човека са дугом белом брадом и упути се према Могленским планинама. Негде око Вертекопа наиђе на нашег стражара, трећепозивца, и овај викну:
„Стој!“
„Стао сам!“ – рече Господ.
„Ко иде?“
„Бог…“
Трећепозивац зажмире да би боље видео, онда трепну, напери пушку и повика:
„Напред!“
На три корака заустави Господа…
„Шта рече, бре, кој’ си?“
„Господ Бог.“
„Слушај, чичо! Немо’ се шалиш. Јербо ако си и Бог, а ови те наши увате, привешће те о’ма на лекарску. А тамо нема врд-мрд. Испашћеш способан за вронту и утрапиће ти пушку. Него бежи док си читав!“
– Ево ти – заврши „Аждаја“ причу…
Лежао је на суседном кревету, сав увијен завојима, као дете у пеленама. На табли изнад његове главе писало је: „Влајко Милутиновић, пешадијски потпоручник.“ Онда су се ређала латинска имена рана на његовом телу. Имало их је десет.
Гледа једнога дана ту листу потпоручник Пера, звани „Ђеврек“, и насмеја се.
– Бре, бре… шта се измотавају ови лекари. Што нису просто написали: потпоручник Влајко изрешетан као сито!
А лежи већ шести месец. Ту скоро, кад су му ослободили руке од завоја, био је весео и по цео дан кретао прстима. Сада може сам и цигарету устима да принесе.
Дира га потпоручник Ратомир, који још иде на штакама:
– Ах, прођоше они твоји лепи дани, кад сестра Жермен седне на кревет, па ти приноси својим лепим прстићима цигарету, а ти пушиш. Ама не умедоше они Бугари мене у руке да ране.
– А шта би ти радио? – пита га Влајко.
– Тхе… још питаш!
Данас су скинули Влајку и завој око груди, те може да седи заваљен. Али лекар је рекао да ће му кроз петнаест дана скинути и завоје са ногу.
Био је сунчан дан, те су готово сви лакше рањени и они болесни изишли у двориште. Остали смо нас двојица сами.
Питао сам га тада како га тако несрећно ранише. И он поче да ми прича:
– Заузели смо Старков Гроб. А пре неки дан слушао си кад је причао Светислав да се Старков Гроб налази на крајњем левом крилу оне хоризонталне пречаге Кајмакчаланског масива. Док је непријатељ био пред нама, били смо у пуном напону и збијени. Али када смо пробили њихов фронт, ми смо се разлили као каква река на све стране. На оним чукарама и висовима измешале се чете, батаљони, пукови. Једва смо се размрсили и сваки пронашао своју јединицу.
На положају је било сијасет мртвих Бугара. Али је чудновато колико ти људи мало полажу на своје пале другове. Сећам се једнога примера. Почели су да их закопавају, па су их напослетку оставили полуоткривене. У једних вире ноге, у других руке, или искежена глава. А мало даље из једне рупе помаљају се коњске копите. Покрај људи, животиње. По истом поступку и ритуалу, да сам се згадио на људе и на њихово наметнуто достојанство… И сада, за време ових тешких часова у болници, често ми је пред очи излазила та слика. Мислио сам много пута да ми, као људи, и не заслужујемо бољу судбину, или је то само рат који унижава наше достојанство…
Влајко се с тешком муком помери и запали цигарету. Чисто с поносом ми рече:
– Видиш ли, сада могу сам да пушим. – Онда настави: – Било је прошло подне, када командант батаљона нареди мени да са неколико војника пођем у извиђање. Али тек што смо замакли у шуму, када нешто груну, али тако громко, мајко моја, да сам, чини ми се, свест изгубио. Један од војника се претури. Тамо чујем неки жагор, затим шкљоцање, онда опет пуцањ. Тек смо тада увидели да смо наишли готово на уста топовске цеви једне брдске батерије. Нисмо били даље од двадесет метара. Сунули смо низ падину, као да смо ми из топа избачени, и заустависмо се тек после стотину метара.
Растурени по шуми, лежали су мртви и рањени Бугари. Још стоје свеже локве крви. Неки су издисали. Баш на самој путањици куда смо ишли, лежао је младић, мртав. Ваљда тек што је издахнуо, јер су се у унутрашњим очним угловима, налазиле још сузе. Сигурно је до последњег даха био свестан, и мислио на своју младост и породицу. Мој каплар, по старој навици, завуче му руку у џеп, одакле извади једно писмо. Хтео је да га баци, али ја га задржах. Тај млади Бугарин освојио ме је онако мртав, те сам се заинтересовао за његову судбину… Веруј ми, и дан-дањи жалим што нисам прочитао то писмо. Журили смо, те сам писмо ставио у блузу. А када су ме ранили, претресли су и мене, и све ми одузели.
Спуштали смо се низ једну клисуру. Ишли смо обазриво. Ја сам први који наступам. Негде пред нама, или са стране, нисам могао тачно да оценим, пуцале су пушке. Тек сам се тада присетио, како сам могао да запитам оне артиљерце шта гађају, и тако бих знао где је непријатељ. Испред нас је ишао један војник, који се померао у скоковима, од једнога дрвета до другог.