Црна река

Наједном припуцаше пушке и око нас запрпори. Ми се прибисмо на земљу. Ту су, дакле. На неких стотину метара: Али шта је са капларом? Да бих се уверио да ли нас осматрају, скинем свој шлем, па га лагано одигнем. Замало да ми куршум пробије руку. А-у!… Сад смо приковани за земљу, јер нас држе под оком.
Нас тројица сабили смо се један уз другога и, чини ми се, ако мало јаче удахнем ваздух пробиће ми куршум леђа. У оваквом нашем положају храброст је лудост. Најбоље је причекати мрак. А војницима сам рекао да прислушкују и, ако осете најмањи шушањ, нека у том правцу пуцају…
Пренусмо се. Зричак је цичао. Мало после нека тичурина прхну изнад наших глава и ми претрнусмо.
Ова усамљеност мучила ме. Почео сам да уображавам да нас опкољавају И да ће нас живе ухватити… Сетио сам се тек тада да ја при себи ни револвера немам. Шта да радим? Оружје ми је потребно, али не да се браним – шта можемо нас тројица? – већ да себи одузмем живот. Једва сам се сетио.
– Скини бајонет! – рекох војнику.
Он ми га даде гледајући ме шта ћу да радим са њим. Нисам му казао прави разлог, већ онако… да и ја имам нешто од одружја у руци. Злу не требало. Лежим потрбушке, а бајонет сам ставио испред себе, да ми његов врх додирује врат. Мислим се… ако наиђу, зарићу бајонет и готово.
Лежећи окренут земљи гледао сам једнога мрава како журно мили. Једним дрвцетом запречио сам му пут. Он пође у страну. И с те стране препречио сам му ход. Он хтеде да пређе и ја га подигох на дрвцету. У том моменту баш звизну куршум изнад моје главе. Приљубих се за камен. Остао сам тако неко време… Сетио сам се мога мрава. Нема га нигде. Загледао сам испод каменчића, не бих ли га нашао. Тек он измиле из мога рукава. Посматрам га сада сасвим изблиза како је усплахирен… Духнем на њега… Он застаде, одупирући се чврсто ножицама. Било ми га је тада жао. Принео сам руку земљи и он хитро пође.
Тада ми паде на памет, шта би радили Бугари да ухвате мене. Убили би ме сигурно. Видиш ли – Влајко зажмире и значајно ме погледа – тада сам се први пут запитао: а зашто?… Зашто се ми бијемо? Да бих кривицу бацио на њих и тиме добио одговор на постављено питане, покушао сам да замислим њихова зверства. Али ми пред очи изиђе слика онога младића који је умирући плакао. Ето… Сви ми имамо мајке, сви стрепимо од смрти… Волимо живот. Зар на овоме земљиноме шару нема места за све људе?…
Ноћ се спуштала лагано. Чини ми се, много спорије него других дана. Још увек видим једно танко стабло на сто метара даљине и мислим, када њега изгубим из вида, онда се можемо дићи. Али уместо да ми се изгуби из вида, оно као да постаје све упадљивије. Гледам онда на супротну страну и, зачудо, сви ми предмети изгледају увеличани као да имам лупу пред очима. Затворио сам очи и наслонио чело на стиснуте песнице. Осећам мирис земље. Сетио сам се једнога леша чија је глава била заривена у земљу. Одмакао сам нагло главу… Дрво се више није видело. И она двојица кажу да је довољно мрачно. Поднаредник диже први главу. „Не виде се“ – рече. Скочили смо. Али зарад боље предострожности склонили смо се мало удесно.
Поднаредник оде да види шта је са капларом. Мало после врати се.
„Посред чела!“ – рече.
И не прилазећи му више, ми пођосмо журно уназад, да поднесемо извештај.
Размишљајући о томе сада, чудим се како хладно остависмо нашега друга. Као да је тамо остала нека животиња. А до малопре био је у нашем друштву. Али ваљда и зато што је и нама над главом лебдела смрт.
Кад смо стигли у пук, била је поноћ. Наиђосмо на наше предстраже и замало да изгинемо. Јер ти знаш, у рату ма ко долазио са непријатељске стране, за тога не важи: одзив и лозинка. Али срећом била је месечина, те нас познадоше у последњем часу.
У очекивању заповести војници су били полегали, да смо једва пролазили између њих. Команданта батаљона нашао сам у једној колиби. Ађутанту је диктирао заповест.
– Их – рекох поднареднику кад смо изишли – заборавио сам да кажем да је погинуо каплар.
– Не мари. Поред данашњих две стотине мртвих и рањених, овај нити нас множи, нити нас дели…
И душа ми је била заспала. Напоменуо сам поднареднику да води рачуна кад чета пође, и да ме тада пробуди. Онда сам зашао иза једне стене и легао.
Кроз сан сам осећао како ми сунце блешти у очи. Тргао сам се. Около не беше никога сем мртвих Бугара. Иза мене спавао је поднаредник. Дохватио сам га за ноге, и викнуо на њега зашто ме није пробудио. Али и он је био исто тако преморен као и ја. Журно смо пошли низ јаругу ка Црној реци, да пронађемо чету.
Прекинуо сам Влајка у причању и питао га како је могла да оде чета без њега и наредника.
– Ех – учини Влајко и махну руком. – Код нас је сасвим друга администрација него код вас артиљераца. Прво и прво, ја сам отишао из чете још уочи тога дана и војници ме нису видели кад сам се вратио. А после, друго, ја сам могао и да погинем. Зар не?… Код вас артиљераца кад погине водник, онда се то одмах забележи у аналима пука. А већ кад погине командир онда сви скупљате прилог да му подигнете споменик. А код коњаника!… Кад погине командир, они га прогласе за националног јунака. Међутим, код пешака је смрт текући посао. Сахрањују нас као незнане хероје. И онда замисли, како би то изгледало када би се ми сачекивали, а они леже мртви по јаругама.
– И још треће – умеша се капетан Милија. – Сваки онај пешак који заостане може лако наћи своју јединицу… Право напред, до пред бодљикаву жицу.
– Наравно – продужи Влајко. – А ми смо иначе знали правац. Још док смо се кретали чујемо како се јаруга разлама од непријатељских разорних зрна и шрапнела. Стигли смо на зачеље батаљона. Рекли су нам да је наша чета на челу. Али то је ратни батаљон, а војници иду један за другим. Требало је више од једног километра проћи кроз ватру па да стигнемо до наше чете.
Људи се прибили уза стене или претрчавају од камена до камена. А сунце осваја и нека трептава јара подрхтава са голих стена. Громке експлозије сваки час потресају клисуру. Војници ћуте, а један поточић жубори. Иза једне стене њих неколико превијају двојицу рањених. Мало затим сручи нам се на главу читава река од камења, те се сабисмо у гомилу. Однекуда носе мртве. Једнога ударила у главу па му око искочило. Затим смо претрчали један незаклоњен простор. Био сам већ сав мокар од зноја. Најзад наиђосмо на зачеље наше чете.