Црна река

Војници ми рекоше да је старији водник на челу, у близини изласка из клисуре. У чети је било само нас два водника, јер нам је командир погинуо претходнога дана.
Затекао сам потпоручника Бојовића где се наслонио на једну стену и спава, а одозго капље вода на њега. Пробудио сам га.
Он се наљути:
– Баш ме брига што си дошао!… Зашто ме због тога будиш!
– Зар ниси спавао ноћас?
– Какво спавање – он протегли руке и зевну. – Играо сам фарбла целе ноћи.
– Како си прошао?
Он се само накрену мало на једну страну. Онда завуче руку у џеп од чакшира и извади гомилу изгужваних француских банктона, па се опет наслони на стену и жмурећи рече ми:
– Ако што дође… пробуди ме – и заспа.
– L’іnfіrmіer – викну Влајко. – Mettez moі l’oreіller ѕouѕ mon doѕ.1
Француз болничар приђе и стави му јастук испод леђа. Затим га обухвати испод мишице и лагано повуче.
– О, јо, јо, јо… Полако! Doucement! – говорио је Влајко правећи гримасу на лицу… – Ах… никад краја овоме!
Он припали угашену цигарету и настави.
– Чекали смо око пола часа кад наиђе ордонанс из батаљона са заповешћу. Рече нам као узгред да је наш новопостављени командир погинуо баш сада, горе у клисури.
Бојовић је читао заповест.
Питао сам Влајка шта су радили са погинулим командиром.
– Ништа – вели равнодушно Влајко. – Шта смо могли да радимо?… Погинуо и свршено. Од почетка рата он ми је био седми командир који гине. А, уосталом, заповест коју смо тада добили гласила је тако да је требало и ми сви да изгинемо.
Наређено је да сад одмах морамо прећи Црну реку. И то усред дана, када нас они тамо чекају митраљезима.
Разговарам са Бојовићем, шта да радимо. Наш је положај очајан. А заповест се мора извршити… Никад ми небо није било тако бистро и плаво као тада. А она шума чаробна. Моје се груди надимају за животом. Одупро бих се и ногама и рукама. Али осећам како нешто неумољиво притискује из позадине, као да им је задовољство да изгинемо данас.
Овако насумице не можемо прелазити. Договорили смо се да се привучемо обали и осмотримо.
Побауљке кроз трње, преко камења, растерујући гуштере, довукли смо се кришом обали.
Под нама је Црна река, мутна, широка двадесетину метара. Онда настаје с оне стране једно стотину метара равнице, па се одмах диже брдо. А на том брду вода је излокала земљу, па се на падини према нама смењују наизменично ребра и увале. При врху налазили су се бугарски ровови… Један се пресамитио преко рова и осматра. Преко врха прелазила су два њихова војника и носила неке судове, као за воду. Свуда на бедему лежале су приправне пушке.
Повукли смо се лагано. Каже Бојовић:
– Овде ти не помаже ни тактика, ни стратегија, ни правило о преласку преко реке. Једино што нам остаје то је да прикупимо војнике у гомилу, па да се изненада сручимо сви колико нас има и шта коме Бог да.
Он се окрете ордонансу и нареди да позове десетаре.
Војници су лежали на камењу, и многи су спавали… Можда им је то био последњи сан. Не ки подмазивали пушке, а други се раскопчали и требили од вашију. Гледао сам их и нешто је у мени дрхтало од помисли да ће кроз који час половина од њих лежати мртва. Дошло ми је нешто тешко.
Бојовић објасни десетарима како ћемо сада извршити прелаз. Сматрао је ипак за потребно да то исто и војницима понови. Људи су прилазили полако и збијали се у гомилу.
– Камо теби бајонет? – запитао сам једнога.
– Пребио ми га куршум, господине потпоручниче.
Неки заостали на оном камењару и обавијају завијаче. Бојовић је нервозно пушио. Војници пунили пушке и затварачи шкљоцали… Осећао сам лаку језу, иако је сунце пекло. Војници се разилазили да сврше нужду.
Бојовић их не жури да се врате што пре. Изгледа ми као да је и њему стало до тога да се који тренутак дуже задржимо. Војници се враћају… Место ме не држи. Људи упрли очи у Бојовића, као да од њега очекују спас. Јер они још немају јасну слику нашега положаја, нити знају шта их тамо очекује.
Бојовић баци цигарету, и обрати им се прибраним гласом:
– Војници! Ми ћемо сада извршити прелаз преко Црне реке. Река се налази одмах иза ове окуке. Иза ње настаје мала равница, а затим се диже брдо. Непријатељ је на врху. Ми ћемо се сручити у гомили, брзо, изненадно, и док се непријатељ прибере, ми треба већ да пређемо реку. Наш циљ је да се дочепамо једнога камењара који се налази на половини брда. Тај камењар видећемо одмах… Сад, немам више шта да вам кажем. Остало знате. – Бојовић заћута један тренутак и погледа преко људских глава. – јесу ли сви овде?
– Сви су, сви – повикаше.
– Добро… Онда напред!… – и он пође, а они у густој гомили за њим, као да би хтели да се заклоне један иза другога. Цокуле су клопарале.
На самој окуки Бојовић застаде. Неки војници почеше да се крсте… Други ухватише пушке „на готовс“, а мускули на вилицама набрекли од унутрашњег напона. Очи су продируће и ужагрене.
– Напред!

Слични чланци:

Српска трилогија 1.30

У затишју

Пешаку не треба много знања да би погинуо. Ми смо сада у рату, и мојим људима је потребно да знају само четири команде: плотун, брза паљба, јуриш, и на бајонет!

Прочитај више »
Српска трилогија 2.34

Кајмакчалан

Учињен је последњи напор. Онако десетковани, заморени, у једном заносном јуришу, приближе се врху Кајмакчалана. Прича се да су се одигравале болне сцене. Љубећи своју земљу, гинули су.

Прочитај више »