Црна река

И гомила, устрептала и напрегнута, сручи се на реку. Таласи запљуснуше. Ја пропадох у неки бездан. Осећам како налећу на мене, батргам по води да бих се извукао. Ухватио сам се за некога, који ме подиже, и готово несвестан потрчах напред, као да ме вуче она маса. Нагазио сам на неки муљ, одакле једва ноге извлачим. Напрегох снагу, још мало, већ сам на обали, и падох на песак. Увиђам да се одиграва нешто страшно, и ја трљам очи да бих отклонио воду, која ми се слива са косе. Чујем неко трештање око мене. Подигао сам главу. Војници се расули по равници, полегали и пуцају. Са онога брда циче пушке, а митраљез као да штепује, па само соли око нас. Неко кука. Један испред мене лежи иа леђима и крв му куља из уста, а он немоћно забада прсте у песак.
– Напред, изгинућемо овде! – викну неко.
Скочили смо. Али при првим корацима опазих како земља пурња од куршума. Каплар Ђорић диже руке увис и паде. Један је седео и већ више није имао даха, а обема рукама стегао ногу изнад размрсканог колена. Однекуда ринуше и гранате међу нас. Ми се повијамо лево и десно. Али спаса нема. Бију са свих страна. Још нам је једини спас да се дочепамо онога камењара. Неко викну „Ура“ – и маса потрча. Гранате нам препречише пут. Опет смо прилегли. „Побиће нас овако. Напред!“ – Полетесмо. Неки налетеше на сноп митраљеских зрна и скотурише се по земљи. Привлачим један камен уз главу. „Пуцајте на митраљез!“ – неко виче. Преда мном удари куршум, па ме земља засу по лицу. А онај покрај мене заби лице у земљу, и поче сав да се тресе. Неко јечи: „Јаој, браћо!“ Један побауљке истрча испред мене. Померио сам се и ја, одгурнувши онај камен испред себе. Граната удари позади и земља ме засу. Сад грмну испред мене. Двојица ускочише у рупу где је ударила граната. Обузе ме неки луди страх да ме граната не разнесе па, и не мислећи више на куршуме, скочим и као без душе стигнем у подножје онога брега.
Овде смо у мртвом углу. Војници се пузају уз онај камењар. У равници остали су мртви и рањени. Јаук се разлеже на свима странама.
Успели смо се на једно ребро. Лево и десно од нас су увале, а пред нама је непријатељ. Сада смо у заклону камењара, те нас Бугари не виде. Ту су, на педесет метара од нас. Стрепимо само да не изврше јуриш. Сва је наша срећа у томе што њихов командант није у првом стрељачком строју, те нема ко да им нареди.
Сасвим изненада проломи се брза пушчана паљба. Митраљез као да завришта. Друга чета је прелазила. На реку се сручише разорне гранате хаубичких и пољских топова. Вода је кључала, а земља је прштала. Војници падали. Граната избаци нечији труп из воде. Угледао сам командира друге чете… Он наједном паде ничице… Војници су застали неодлучни. Други легли… По песку прпоре куршуми као кишне капи на мирној води.
Посматрао сам, заклоњен иза камења, агонију друге чете, забезекнут и згранут…
Влајко уздахну. Онда извади марамицу да обрише знојаво чело. Помери лагано ногу мрштећи се и настави:
– Слушао сам подсмешљиве напомене многих старешина, како „рат није свадба“. Али рат није ни забава. Бар за нас грешнике који гинемо. Али, друже, то је била касапница. Људи из позадине то не могу да осете као ми који из близине посматрамо убијање наших другова. Имао сам утисак као када људи потерају животињу са свих страна, а она усплахирена не зна куда главом удара. Било их је који су почели да беже па им гранате препречиле пут. Онда трчали насумце, падали мртви, или прилегли, чекајући да их непријатељ стреља.
Не можемо ни напред, ни назад. Где смо, ту смо. Лежимо на врелом камењу, а сунце бије у потиљак. На јело нико и не мисли, али жеђ поче да нас мори.
Са стрепњом очекујемо ноћ, када ће Бугари сигурно извршити напад. А треће чете још нема… С оне стране реке влада мртва тишина, као да су заборавили на нас. Нико од нас не сме главу да промоли. Повремено запрашти митраљез. Покушавали су гранатама да нас ишчепркају. Али ми се све више привлачимо њиховим рововима, да бисмо ушли у онај мртав угао који артиљерци не могу, и не смеју да гађају. Досађује нам само камење које пршти преко наших глава.
До мене је лежао каплар Ранко, кога су војници звали „Балави“. Он се наједном утиша. Гурнем га да видим је ли жив. Он се трже и хтеде да скочи. Задржао сам га… Замисли!… У овом паклу он заспао.
Предвече одскочи куршум и удари једнога војника у колено, где отвори читаву рупу. Јаукнуо је грешник од болова на сав глас. Али и он сам у оној муци увиђа да ће га чути Бугари, па затворио очи, стиснуо зубе, и болно јечи. Проговори тек: „Убите ме, браћо… Јаој, мајко!“
Бојовић се довуче до мене и полако проговори.
– Видиш онај ћувик лево. Чим падне мрак, иди са својим водом да га поседнеш, јер нам отуда могу заћи за леђа.
Тај ћувик био је удаљен од нас око три, четири стотине метара.
Мислио сам онда да ли да идем преко ових ребара, или да сиђем у равницу, па да подиђем. Ово ми се учинило боље, јер би ме, идући падином брда, приметили.
У први сумрак обавестим шапатом војнике мога вода. Али када паде мрак отпоче паљба, те не могах да се извучем. Један од мојих јекну, и сломата се низ камење. Скочио је вероватно у бесвесном стању. Таман хтедох да наредим људима да се тихо спуштају, кад се диже један каплар и размахну бомбом у правцу бугарских ровова. Ваздух као да се проломи. У непријатељским рововима настаде нека ларма. Онда повикаше: „Уре! Уре!“ – бесомучно као да алаучу и појавише се на бедему. Војници се придигоше. Били смо на граници живота. Напрегнутих нерава, готово подивљали и гоњени свим подсвесним нагонима, као зверови, моји људи су дохватили бомбе и читав оркан челика сручи се у непријатељске ровове. Онда су прилегли, и као саливени у један организам, дохватили пушке. Трештало је, праштало… Бугари окретоше леђа. Ватра поче да малаксава и за тренутак се утиша.
– Хајде! – довикнуо сам војницима свога вода.
Нечујно, као мачке, вукли су се војници преко оног камењара. У подножју брда сакупили смо се.
Звездана ноћ… Над нашим главама звизне понеки куршум, као да мушице пролећу поред нас. Ситно и безначајно.