Црна река

Објаснио сам људима:
– Један за другим у правцу онога ћувика. Када будемо према њему, скрените надесно, и у стрељачком строју право навише.
Ишли смо ћутећи, журно, један за другим. Према звезданом небу угледасмо силуету онога ћувика, и као по команди војници скренуше на десну страну, узбрдо. На врху застадосмо. Наредио сам им да прилегну.
Пред нама је била нека удолица, а преко ње продужетак оног ребрастог брда на којем су Бугари.
Чекали смо… Обузео ме је сад страх да Бугари не потисну остатак чете, који је остао десно од нас. У том случају ја бих са целим водом био заробљен. Чим тамо отпочне паљба, ја са напрегнутом пажњом ослушкујем. Али са овога места ми не смемо да се одајемо. Дозвао сам каплара, и рекао му да на коленима приђе и саопшти сваком на уво да нико, за живу главу, не сме отворити ватру без мога наређења. У том моменту баш из бугарских ровова сукну ракетла, и осветли простор као на дану. Ми сабисмо главе међу камење. Гледам из очног угла… Још трепери… Сенке постају све веће. Мрак.
У неко доба паде ми на памет да пратим једнога у правцу реке да види има ли чега тамо. Аја! – присети се Влајко. – Нисам ти објаснио како тече река на месту где смо прешли. Видиш ли? – Влајко сави кажипрст леве руке. – Она на томе месту прави оштру кривину. Ми смо прешли онде где је највећа окука. – Он лупи прстом друге руке у чукаљ савијеног кажипрста. – Ту смо били најближе бугарским рововима. Е, али пази сад… Са тога места ја сам се преместио око четири стотине метара улево и удаљио се од оне оштре кривине. Река ми је остала за леђима много даље.
Не потраја дуго, а онај се врати сав задихан.
– Господине потпоручниче, доле на реци су Бугари.
Претрнуо сам. Тачно иза мојих леђа. Али и ја сам се поставио иза њихових леђа… Шта ћу сад да радим… Војницима то нисам смео да говорим. Сваке сигурности ради, овога сам задржао поред себе. Шта му га знам!… Може да се излане. Али о томе је требало известити и Бојовића. Да бих удаљио војника који ми је донео извештај, упутио сам га да то исто и Бојовићу саопшти.
Питао сам се онда непрестано шта ли ће бити сутра, кад сване дан.
Тамо десно, код онога вода, отпоче кркљанац. Опет ракетле… Ја само ослушкујем, неће ли се пуцњава померити уназад? Држим часовник у руци и чекам да ракетла наново сине… Тек је једанаест… На мом одсеку је мирно. Наравно… Бугари су иза мојих леђа, а ја сам поставио своје војнике тако као да су они испред нас. Измешали смо се у овој ноћи, те не знамо где је ко.
Зачух кад неко шапну:
„Ево, овде је.“
„Јеси ли ти, Влајко?“ – и једна се прилика спусти поред мене.
– Ко си ти?
„Ја сам капетан Петровић, командир треће чете.“
– А, јесте ли прешли? – обрадовао сам се.
Рече ми да је прешао још у девет часова. Тада ми исприча шта се данас с њим догодило.
Кад је видео погибију моје, а нарочито друге чете, он се реши да не прелази.
„После вас ни риба водом није могла да прође“ – говорио ми је.
Али командант нашега пука, који се налазио негде позади, наређује да се пређе по сваку цену. А овоме издаје заповест дивизија са петнаестог километра даљине. Дивизији армија, бог би свети знао откуда.
„Доказивао сам команданту пука како ћемо бесциљно погубити људе. Али он ни да чује.“
Јер командант пука треба да извести позадину да је прелаз извршен, макар сви изгинули. Главно је да он оправдава себе… Људски животи не коштају га ништа… Међутим, другојачим очима посматрају тактику они који гину.
„Настало је преко телефона објашњавање између мене и команданта пука. Рекао сам му: Господине пуковниче, од сто педесет људи, колико имам у чети, сумњам да ће прећи читаво двадесет… Боље је да сачекамо вече. А ако се ситуација погорша, и нашима, који су већ прешли, запрети опасност, ја ћу им притећи у помоћ, па ма шта било.“
Командант пука није хтео да чује за његове разлоге.
Уместо сваког даљег разговора, командант му преко телефона саопштава да му одузима чету.
Јест, бато, то наређује командант пука. Али сад узимају реч војници и веле: „Ми нашега командира не напуштамо. Он нас води још из Србије. Ако њега повучете у позадину, одосмо и ми. Ако он крене напред, ми за њим“… Извол’те сад! Ађутант пука, који је дошао да преузме чету, стао збуњен, и не зна како да се снађе. Известио је пук… Е, пред том новом ситуацијом морали су и они из пука да се замисле. Командант је позвао ађутанта да му као санћим нешто саопшти. Али се овај до мрака није појавио. Капетан Петровић покупио је тада своје војнике, и прешао реку без иједног губитка.
При поласку рече ми да ће у току ноћи прећи цео наш пук.
И ова одморна, и потпуно сачувана чета, спасла је ситуацију те ноћи.
Месец се лагано помаљао, и тиха светлост разливала се преко чукара. Осећали смо се неугодно, исто онако као кад блештећи фарови аутомобила осветле изненада скривене љубавнике. И још горе… Назирао сам равницу, видео јасно супротни брег, и опажао војнике треће чете, како леже на суседноме ребру.
Паљба код Бојовића се мало утишала. Али сви смо будни и напрегнути. Из равнице нам се приближава нека прилика. Био је то један од наших, који је отишао са чутурицама по воду.
Ракетле више не пуштају. Према светлости месечине видим да је два часа. Наслонио сам главу на песнице и налазио сам се у неком полубуновном стању.
Наједном припуцаше пушке десно, све брже, затим митраљези, бомбе, и кроз прасак разлеже се: „Уре! Уре!“ Припуца и трећа чета, али са таквом жестином и замахом да настаде једноставан вратоломни хук.
Моји војници се налактили са прстом на орозу, дигли главе, и нетремице гледају суседни брег. Тамо десно паљба нагло престаде. Али неко језиво запомаже. И овога пута мој вод је остао прикривен.
Око три часа после пола ноћи зачуше се појединачни пуцњи од стране реке. Али тачно иза мојих леђа. Војници се узнемирише и почеше да се окрећу. Позвао сам поднаредника и казао му да саопшти војницима како ће сада један наш пук прелазити и да се нико с места не макне.