Црна река

На реци паљба све бржа. Куршуми прелећу преко наших глава. То наши гађају, а и не знају да погађају нас. Наредио сам да се војници укопају и са задње стране, да бисмо сада дочекали Бугаре, ако наши успеју да пређу. Десно од нас отпоче наново паљба. На реци већ као да ври. Туче и непријатељска артиљерија, али засипа стално онај јаз где смо јуче ми прешли. Гранате прелећу баш изнад наших глава, и чим чујемо шум зрна кроз ваздух, ми забијемо главу међу камење. Прасак пушака у нашој позадини све се јасније чује. Као да Бугари одступају. Војници се непрестано мигоље, нарочито они који су се окренули према реци.
„Ето их!“ – дрекну један, и без моје команде проломише се пуцњи.
На суседном брду угледах људске прилике. Застадоше збуњени. Неки падоше. Остали се сручише у увалу испред нас. Моји војници дохватише бомбе, каписле запуцкараше и одмах затим јекнуле су експлозије. Чујемо неку ломљаву, јаукање. Војници журно пуне пушке и чекају.
Била је то нека бугарска чета, која је журила у помоћ онима на реци, па налетела на мене. Пред нама јече рањеници. Сад им нико не може помоћи. А ноћ је и онако пуна крви и смрт лебди над главама свих нас. Сада стрепим да се не поврате. А и ови са реке ме муче.
Паде ми тада изненада на памет: шта ли раде у позадини они који наређују. Спавају, сигурно. А доцније ће добити одликовање за овај наш страх, и смрт толиких људи. А биће то њихова генијална замисао, што смо се овако испреплетали у овој ноћи и кољемо се међусобно… Знаш, друже, волим војску, али не марим за теорију. Све, све… Али битку решава срце овога репоње, који се прилепио за црну земљу, да га ни митраљез не може ишчачкати.
Пуцњи од стране реке све су ближе. Наши су сигурно прешли. Само се плашим једнога: да наши не налете на нас, мислећи да пред собом имају Бугаре… Сада бих опет желео да је дан и да се видимо. А зора већ почиње, и месечев сјај све више бледи. Видим и друго ребро онога брда, наскоро сам назрео треће, и тада ми се коса диже… Пред трећом четом угледах Бугаре. Цикнуле су пушке, бомбе, а наш митраљез поче да соли. Бугари падају, али још увек куљају, дерући се из свег гласа. Чујем повике иза мојих леђа, те сад не знам да ли то Вичу наши или Бугари. Уклештен сам. Војници се придигли, зверајући, на коју страну да отворе паљбу.
Поред мене сломата се поднаредник.
„Господине потпоручниче, ето Бугара са реке.“
Једно бугарско митраљеско одељење одступало је са реке, па и не знајући да смо ми на овом брежуљку, истоварише два митраљеза пред нашим очима, ту у подножју.
– Пали! – командовао сам.
Поизврташе се за трен ока. Двојица су покушали да умакну, али падоше после десет корака.
Моји војници су били подељени у две групе, и окренути леђима једни другима. Скренуо сам нарочиту пажњу онима који су били према реци, да мотре кад наиђу наши. И ја сам се био окренуо на ту страну… Протекло је извесно време… Наједном угледасмо једног човека како нам се журно приближава. Сећам се… имао је црну пелерину…
– Пст… Пустите га да нам се приближи, не бисмо ли га ухватили – шапутао сам онима до мене.
Кад нам је дошао сасвим близу, један мој редов, младић, скочи и раздра се: „Стој!“
Онај застаде… Кад виде да пред собом има Србе, нагло се окрете. Куршум га стиже и он паде. Ниједан покрет више не учини. Однекуда појави се један бугарски војник и притрча ономе, вероватно официру. Али онај мој исти редов опали и на њега, те и овај паде.
Наредио сам једном од мојих људи да допузи до онога у црној пелерини и види да ли је официр. Војник се врати носећи једно писмо, које је ономе вирило из џепа… Звао се, сећам се, Борис Желчев, а писала му нека Ратка из Пловдива. Мој војник ми рече да је тога Бориса ударио куршум у потиљак.
Из позадине нагрнуше Бугари. Моји војници отворише ватру, и Бугари се сабише у гомилу, онда ударише у страну. За њима је наступао наш стрељачки строј. Али и око нас поче да пршти камење. Како смо се сада сви окренули према реци, нисмо ни приметили да су Бугари довукли један митраљез иза наших леђа, на оно ребрасто брдо. Ми сабисмо главе иза заклона. Наш пук пристиже, и налете на митраљески сноп. Разлеже се јаук и наших и бугарских рањеника. Један од мојих војника дохвати се за главу, шлем му паде, он зари лице у земљу, а прстима је кретао по глави и размазивао парче мозга…
Влајко уздахну. Обема рукама дохвати ногу да је помери, али није имао снаге. Пришао сам му да помогнем. Он дубоко уздахну и погледа у таваницу. Споља је допирао цвркут врабаца и весео жагор.
– Чини ми се – настави Влајко – радије бих се убио, само да не гледам више такве призоре… Доста је било. Измислили су људи нека правила којима насилно заглушују свој разум и механизују своју савест. Питам се сада, зашто се тај сељачки народ коље, ево већ четврта година? Зашто се убијају људи, иако један другом нису ништа нажао учинили… Шта је мени скривио тај Борис Желчев, кога сам мртва упознао. А и он је волео, сањарио о животу, чезнуо за својом кућом, исто као и ја. И да смо се случајно срели у животу, били бисмо сигурно добри пријатељи… Овако, убио сам га… Или би он убио мене. Али је требало да дође она страшна ноћ па да се у многих људи пробуди савест њихова… Слушај шта ћу ти рећи. Ти си артиљерац и не знаш можда. Пешаци у борби пуцају изнад главе, мислећи да се бране, и не знају да ли су кога погодили. Али на Желчева је пуцао један. Тај исти убио је и његовог посилног. Требало је видети тога војника како је после изгледао. При сазнању да је он својом сопственом руком убио два човека, њега је обузела дрхтавица, и он је безумно пилио у леш, док су му се вилице тресле.