Црна река

– Море, остави се размишљања. Ако почнеш тако, онда никад краја – додаје капетан Милија.
– Е, размишљали бисте и ви, господине капетане, да вас неко привеже за кревет, као ово мене.
– Кажи хвала, кад ти пси кости не разносе. Шта је после било?
– Пристигао је, дакле, цео пук, и сад су се војници разместили лево од мога вода. Успостављен је стрељачки строј.
Када је свануло, отпочела је артиљерија. Гађала је и наша. Од њих смо претрпели велики страх. Једва су увидели где је тачно наша линија.
Али онај бугарски митраљез није нам дао ока отворити. Ако останемо у овом положају, изгинућемо сви. То исто увиђа и поднаредник.
„Не остаје нам ништа друго него да претрчимо ову удољицу пред нама, и да подиђемо испод митраљеског лежишта. Ја ћу први.“
Само што рече, он скочи и у двадесетак скокова се прилепи за суседни брег.
– Хајде, претрчавајте, редом! – рекох оном војнику до себе.
„Одвили су ми се увијачи. Да их прво завежем“ – рече ми.
„Ја ћу“ – рече Жарко, регрут.
Он се прво скупи, одбаци се ногама и рукама и потрча. Али не одмаче ни три корака, испусти пушку, па се окрете око себе и паде на леђа. Уздигао је руке и отворио уста, као да хоће нешто да ми каже, али већ поче да се тресе и крв му удари на уста. На његовом врату видела се велика рана… Глава му клону у страну. Крв је текла из његове ране и црвен поточић цурио низ камење.
Прасак се разлеже свуда наоколо. Артиљерија наша све је жешће тукла и разносила њихове ровове. Неколико граната падоше испред нас. Марамицама дајемо артиљерцима знак. Ах, да ми је онда пао шака тај наш командир батерије… Туче нас и пушка, и митраљез, и бомба, и артиљерија наша и њихова. Е, не могадох више.
– Напред! – довикнуо сам војницима и скочим.
Као да се саплетох, а у глави ми нешто писну. Хтео бих да устанем, али неки терет ми пао на ноге. Лежим на леђима и нешто ме гуши. Напињем се… али неки се обруч стеже све више око мојих груди, и кости као да ми пуцају. А неки беличасти облачак ми пред очима. Затим постаде црвен… спушта се све више, већ је над мојом главом, и таман застор покри ми очи.
Влајко уздахну и заћута… Мало после настави:
– Овде у болници причао ми је доцније један мој војник шта се тада даље збило. За мном су потрчали и остали. Мене је првог закачио сноп из митраљеза. Изгинули су још и многи. Али онај поднардник који је први прешао, успео је да се привуче и баци бомбу посред митраљеза. Тек су ме тада два војника извукла.
Ево, лежим већ толико времена. Из болнице ћу изићи као богаљ. – Влајко климну главом, и у очима јавише му се сузе. – Замишљам себе кроз двадесет година, ако доживим. Кад дође нека свечаност, ја обучем ново одело и прикачим медаље, а деца се окрећу за мном и смеју ми се – заврши причање потпоручник Влајко Милутиновић.